МИЛОШ ПОПОВИЋ,ТЕОЛОГ ИЗ БЕОГРАДА :''ПРОТА АНДРИЈА ПОПОВИЋ ИЗ ШЕКУЛАРА''

ПРОТА АНДРИЈА ПОПОВИЋ ИЗ ШЕКУЛАРА

На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 2018. године, навршило се 75 година од мученичке кончине протојереја Андрије Поповића, пароха шекуларског и источког. Прота Андрија Поповић је рођен у знаменитој и старој свештеничкој породици Поповић, која је свом народу и Цркви дала више од 20 свештеника. Рођен је 28. октобра 1869. године у Шекулару, Црна Гора, од оца Сава, свештеника и мајке Магре, дјевојачко Пешић. Основно школовање је завршио у родном Шекулару - кроз све разреде је оцјењиван са одличним оценама. Рођен на граници некадашњег Османског царства, прота Андрија се истицао јунаштвом још као ђак у окршајима са Арнаутима, Руговцима. По свршетку школе, завршио је богословску школу при манастиру Острог. Послије женидбе са Миленом, рођеном Вуковић, рукоположен је за свештеника 12. јуна 1891. године у манастиру Острог и добио је парохију свога оца Сава у Шекулару. Своме народу и Цркви служио је пуних 30 година на парохији у Шекулару и од свих је био цијењен и поштован. У Првом балканском рату прота је био војни свештеник у требачко-шекуларском батаљону, где није вршио само своју вјерску дужност, већ је учествовао у свим борбама свог батаљона. У Првом свјетском рату прота Андрија учествује као војни свештеник дечанске бригаде, а затим и као дивизијски свештеник. Учесник је знаменитих бојева црногорске војске на Козари, Гласинцу, Викри, Добруну, Суводолу. По капитулацији Црне Горе интерниран је у Мађарску, где остаје до 1917. године, када бива пуштен из војног логора на интервенцију Митрополита Митрофана Бана. По повратку у родни Шекулар, бива ухваћен као талац и једва је успио да избјегне стријељање од стране Аустријанаца, и одлази у комите где је дочекао крај рата. 
Послије рата, 30. маја 1921. године, добија парохију источку у варошици Исток, у Метохији, са 126 домова. Прота Андрија је купио имање и направио кућу за своју многобројну породицу. Службу Божију је вршио у манастиру Гориоч све до 3. јула 1933. године када је освештана црква Светих апостола Петра и Павла у центру Истока. Прота је био цијењен и уважаван од својих парохијана у Истоку и околним мјестима своје парохије и својим животом, службом Богу и роду - свима служио као примјер. У својим проповиједима подучавао је народ да чува своју вјеру, да живи по Божјем закону, да сви живе у слози и љубави, јер је то Божија заповијест. Поред своје свештеничке службе, прота Андрија је учествовао у раду многих друштава и удружења. Био је предсједник Аграрне заједнице, члан Управног одбора за изградњу Народног дома у Истоку, учествовао је у раду Црвеног крста. Са својим сином, свештеником Владетом, руководио је изградњом цркве у Истоку, као члан Одбора за подизање цркве. Подучавао је народ савјетима, бритком ријечју и зрачио својом појавом. На парохији источкој остаје до 18. фебруара 1928. Године, када предаје дужност пароха и парохију од 202 дома сину Владети и одлази у заслужену пензију. Као пензионисани свештеник помаже свом сину, свештенику Владети у животу источке парохије (у богослужењима, изградњи цркве, унапријеђењу парохије (1933 године било је 450 домова). Прота Андрија није напустио свој Исток и своје парохијане у страхотама Другог свјетског рата. Остао је да брани свој дом, своје огњиште, свој народ, својим присуством и примјером. Храбро је пркосио Арнаутима, којима је сметао на њиховом путу уништавања и сатирања свега српског и православног у Истоку. 
Велики прота Андрија мученички је страдао од стране Арнаута, 11. септембра 1943. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у својој 74 години. Иако је био упозорен да постоји план за његово убиство, није хтео да напусти своју кућу и Исток, храбро пркосећи својим душманима који су га мучки убили. Сахрањен је сјутрадан, под куршумима, на старом источком гробљу. Његови земни остаци пренијети су на ново источко гробље и сахрањени у породичну гробницу јуна 1968. године. 
Парастос проти Андрији и свим упокојеним члановима његове породице служио је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски. Прота Андрија је био одликован за своје заслуге од стране државних власти Југословенском круном V реда, Златном медаљом Обилића за храброст, Јубиларном медаљом краља Николе, Ратном споменицом Краља Петра од 1914-1918 и медаљом Освећено Косово 1912., Крстом 1913. Епископ рашко-призренски Серафим га је одликовао чином протојереја 5. марта 1933. године у манастиру Гориочу и тиме му одао признање и захвалност за његове заслуге Цркви. 
Прота Андрија је са протиницом Миленом имао шеснаесторо дјеце, синове: Јеремију, Данила, Владету, Живка, Владимира, Бранка, Светозара и Мирка и кћерке: Томиславу, Тому, Мирославу, Даринку, Даницу, Иконију, Магдалену и Василију. 
Вјечан му спомен! 
Међу прве учене и образоване људе из Шекулара свакако спада и Прота Андрија Поповић, зато му на овом мјесту доносимо његову биографију коју је у часопису ''Глас Холмије'', број 13. од новембра 2013. поводом тада седамдесетогодишњице објавио његов параунук теолог и правник Милош Поповић из Београда.