logo3

МИЛОШ ПОПОВИЋ ''ЈЕРЕЈ ВЛАДЕТА А. ПОПОВИЋ ИЗ ШЕКУЛАРА''

ЈЕРЕЈУ ВЛАДЕТИ А. ПОПОВИЋ ИЗ ШЕКУЛАРА УМЕСТО ВОШТАНИЦЕ НА ГРОБУ

На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 28. априла 2019. године, навршило се 75 година од мученичке смрти јереја Владете Поповића, пароха источког. Јереј Владета Поповић је поникао из знамените свештеничке породице, из братства Поповића из ломног Шекулара, које је подарило свом роду и Цркви преко 20 свештеника. Рођен је 13. марта 1902. године у Шекулару од оца протојереја Андрије и мајке Милене, рођ. Вуковић. Поп Владета је стекао основно образовање у родном Шекулару. Четири разреда ниже гимназије завршио је у Београду. Јуна месеца 1921. године, његов отац прота Андрија са породицом се преселио из Шекулара у варошицу Исток, срез источки. Непосредно после пресељења у Исток, млади Владета уписује петоразредну богословију у Сарајеву, где је завршио три разреда. Четврти и пети разред је похађао у Призренској богословији. Богословију је завршио 15. јуна 1926. године, када је положио стручни богословски испит. Свршени богослов Владета венчао се са Борком рођ. Газикаловић 27. фебруара 1927. године у манастиру Пећка Патријаршија. Епископ пећски Јеротеј рукоположио је свршеног богослова Владету за ђакона 6. марта, а за јереја 13. марта 1927. године у манастиру Пећка Патријаршија. Одлуком Епископа пећког Јеротеја, Ебр. 42 од 28. марта 1927. године, новорукоположени јереј Владета Поповић постављен је за помоћника пароха источког, свом оцу, проти Андрији. Следеће године, 18. Фебруара 1928. године, одлуком Епископа пећког Јеротеја, Ебр. 23, јереј Владета је постављен за пароха источког, пошто је прота Андрија разрешен дужности пароха источког због одласка у заслужену пензију.

Један од првих задатака младог свештеника Владете је био да увећа број домова у својој парохији. Када је прота Андрија предао парохију, у парохији источкој је било 202 домова. Крајем 1934. године парохија је увећана на 450 домова. Када је јереј Владета примио парохију, енергично се заузео око подизања цркве у Истоку. До тада је служба Божија вршена у манастиру Гориоч, те се осећала потреба за новом црквом у самом Истоку. Јереј Владета кренуо је у прикупљање прилога за подизање цркве, и то прво обишавши Црну Гору, где је наишао на добар пријем, затим Босну, Срем, Банат и Бачку, где је прикупио прилично прилога. У Београду је био примљен од Патријарха Варнаве, који је обећао да ће даривати иконостас за нову цркву. Прилоге је добио, између осталих, и од државних институција Краљевине Југославије, поготово од Министарства пољопривреде које је приложило 120.000 динара за цркву. Темељи цркве су освештани 22. априла 1929. године, када је почело зидање цркве. Неуморним залагањем јереја Владете, његових парохијана и приложника са стране, радови на цркви су завршени постављањем иконостаса који је даривао Патријарх Варнава средином 1933. године. Цркву светих апостола Петра и Павла у Истоку осветио је Епископ рашко-призренски Серафим са бројним свештенством 16. јула 1933. године. У личности јереја Владете биле су уткане велика воља и енергија коју је он несебично трошио како би што више допринео просветно-културном уздизању места и околине у коме је службовао. Био је оснивач и члан многих културних друштава, а у месном и среском одбору Друштва Црвеног крста био је члан Управе. Поп Владета је био оснивач и члан Управе Удружења за подизање Народног дома Витешког Краља Александра I Карађорђевића. Управа Удружења за подизање Народног дома прогласила га је за Великог добротвора, уважавајући његов допринос у изградњи Народног дома. За свој труд и љубав према Цркви и народу, јереј Владета био је награђиван значајним признањима. Епископ Рашко-призренски Серафим га је одликовао правом ношења црвеног појаса за заслуге у подизању цркве у Истоку 2. октобра 1934. године. Од Друштва Црвеног крста био је одликован Сребрном медаљом за заслуге у раду Црвеног крста 29. априла 1933. године. Плодотворан рад јереја Владете на парохији и у друштвеном животу Истока прекинуле су страхоте Другог светског рата. После краткотрајног Априлског рата 1941. године у коме је био мобилисан, јереј Владета пада у немачко заробљеништво, али стицајем срећних околности успео је да побегне из заробљеништва. Заједно са својом браћом капетаном Бранком и потпоручником Мирком организује покрет отпора у Истоку и околини против зулума италијанског окупатора и шиптарских банди. Италијански окупатори су убрзо ухапсили организаторе покрете отпора, између осталих и браћу Владету и Мирка Поповић у селу Дубрава близу Истока. Ухапшени организатори покрета отпора против италијанских окупатора и албанских банди, интернирани су у логор у граду Фир (Фијер) на југу Албаније. После капитулације Италије септембра 1943. године, логор у Фиру био је расформиран и јереј Владета са братом Мирком успео је да код Туза уђе у Црну Гору и да дође у Шекулар, у свој родни крај. Из Шекулара је покушао да се врати у Исток, у Метохију где му је била породица. Болна истина да су му балисти убили оца, проту Андрију и да ће и њему бити угрожен живот у Истоку, јереја Владету је приморала да оде у окупирану централну Србију, у Београд, где су му избегли браћа и малолетни синови. По доласку у Београд, почетком децембра 1943. године, јереј Владета био је примљен код митрополита скопског Јосифа, председника Светог архијерејског Синода, који му је понудио на опслуживање парохију стојничку на Космају. Поп Владета је прихватио да опслужује ову парохију у Стојнику, иако је добио информацију да је претходни парох био убијен од стране четничког команданта места потпоручника Миливоја Николића, који је био познат по самовољи и бахатим поступцима. Преузевши парохију почетком јануара 1944. године, јереј Владета је хтео да буде изнад политичких и других подела међу становништвом космајског краја и да буде само војник Христов и свештенослужитељ Бога вишњега. Колико је било могуће у тим ратним и смутним временима, вршио је службу Божију држећи се Јеванђеља, канона и правила црквених власти. Упркос сазнању да због својих непристрасних и правдољубивих назора може да доживи судбину претходног пароха стојничког, јереј Владета је одбијао мешање четничког команданта Николића у његов пастирски рад (вршење опела над погинулим партизаним, забрана уласка у цркву припадницима четничког батаљона под оружјем, и др.). После једне оштре критике коју је изнео поп Владета на понашање и самовољу потпоручника Николића пред командантом IV бригаде Горске гарде, било је извесно да ће парох стојнички бити стављен на списак „неподобних и обележених“. То се нажалост и обистинило са трагичним крајем, јер је командант места Николић убио јереја Владету 28. априла 1944. године у порти цркве у Стојнику пред бројним мештанима, оптуживши га лажно да је симпатизер партизана и комуниста. Свештеномученик јереј Владета сахрањен је сутрадан на гробљу у Стојнику, испраћен и ожаљен од бројних мештана који су добро знали да је њихов парох убијен због обести и самовоље команданта места и да је својим животом и мученичким крајем показао да га ништа не може поколебати у одбрани јеванђелских истина и црквених правила. Командант IV бригаде Горске гарде, осудио је овај неразуман поступак команданта места у Стојнику и извео га пред војни суд. У извештају IV бригаде Горске гарде у срезу космајском из 1944 године пише да је „командант Другог батаљона IV бригаде потпоручник Миливоје Николић превазишао све својим поступцима и самовољом. Поменути командант је чак извршио дело убиства над свештеником у селу Стојник Владетом Поповићем, оцем четворо деце“. Непосредно после погибије јереја Владете, погинуо је и његов убица, потпоручник Николић, у сукобу са партизанима, чиме се испунила она јеванђелска истина „ко се мача лати, од мача и страда“. У летопису цркве Св. јеванђелисте и апостола Марка је записано да је „Владета Поповић дошао на парохију стојничку 1944. године. На њој остао четири месеца и био родом из Црне Горе. Убијен од стране четника у порти стојничкој 28. априла 1944.“ (записао прота Богдан Пантелић, парох стојнички). Посмртни остаци свештеномученика јереја Владете источког и стојничког пренете су и сахрањене поред његовог оца, проте Андрије у породичној гробници у Истоку, 10. септембра 1968. године. Парастос свештеномученицима проти Андрији и његовом сину јереју Владети одслужио је тадашњи Епископ рашко-призренски, а потоњи Патријарх српски господин Павле. Вечан спомен свештеномученику јереју Владети!

Милош М. Поповић

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић