logo3

МИЛО КЕЊИЋ КОМАДАНТ ШЕКУЛАРСКО –ТРЕБАЧКОГ БАТАЉОНА ГОРЊОВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ

МИЛО КЕЊИЋ КОМАДАНТ ШЕКУЛАРСКО –ТРЕБАЧКОГ БАТАЉОНА ГОРЊОВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ                                                           

                                  Потпуковник Мило Кењић (1880- 1962)

       Мило Кењић рођен је 8. августа 1880. године у старом српском племену Шекуларском, село Радмужићи, од оца Станоја и мајке Дивне, рођене Лутовац из Дапсића. Тог дана, по старом српском обичају, у кући Станојевој запуцала је пушка да огласи да је рођено мушко дете. Био је то срећан тренутак не само за породицу но и за братство Кењића и шире за племе Шекуларско. Дошли су рођаци и комшије да са срећном породицом поделе радост. Рођаци и племеници су пожелели да дете буде здраво и да се нормално развија као и остала деца која су ту расла и битисала упркос немаштини и тешком сељачком животу и сталним борбама  које су Шекуларци водили против Турака, Руговаца, Климената[1] и других насртљиваца. Ови простори рађали су војнике, ратнике, борце. На то се и мислило, јер се само тако опстајало на овој српској ветрометини. Сваки заселак овог племена имао је своју бурну прошлост, своју историју; непрестано су се борили за очување свог идентитета, само да би на овој груди земље опстали. Свака стопа земље овог храброг племена била је заливена и презаливена крвљу, на сваком кораку могу се видети гробови и мрамори.

 

Растао је мали Мило Станојев Кењић у породици која је била јака и здрава и  за ондашње прилике била богата, која је наслеђивала све етичке принципе, патријахалност планинца, јаког, здравог и издржљивог; само такви су се овде и рађали и прилагођавали суровој планини, суровој природи, каква је само у овим крајевима била и остала. Ово братство потиче од чувеног Комнена Барјактара који је заједно са Вуком Љеваком и Дашом Шекуларцем предводили Шекуларце у многим бојевима како у одбрани племена Шекуларског[2] тако и у одбрани Полимљана од разних завојевача.

Братство Кењића имало је познате личности као што су били Милета стотинаш из времена књаза Данила, Станоје отац Милов и брат Милетин, истакнути борац против Турског окупатора. Милован Кењић којег су Турци убили на Јанковој глави 1911. године. Његови рођаци су га осветили, а што је опевао народни песник Миливоје Милошевић из Роваца , ова песма је објављена први пут у овој књизи. Милованов син Зарија погинуо је на Гласинцу. Радосав Радошев, погинуо од Швабе.

                                  

. Родитељи су, као што бива, настојали да своје дете васпитају и усмеравају да буде послушно, не само код својих родитеља и укућана већ свуда где се деца крећу и да негују све најлепше особине породице и околине. Као и све раније генерације, деца су васпитавана у ратничком духу, напајана звуцима гусала уз које су певане родољубиве, националне и јуначке песме о Милошу, Лазару, Југовићима, о војводи Петру Шекуларцу, Даши, Вуку Љеваку, Комнену Барјактару о хајдуцима и другим јунацима овога краја.

 

         Деца нису имала неких других игара и забаве сем игара рата, камена с рамена, скока у даљ. И ту је Мило предњачио. Знао је боље од свих да се неопажено прикраде „непријатељу“ и да га вешто савлада. Понекад су их те дечачке игре доводиле и до веома опасних ситуација. Имали су ту на вратима од куће праве непријатеље, права утврђења, пушке, муницију. Дечачка радозналост их је водила да се неприметно привуку утврђењу и да отуда донесу, као доказ своје храбрости и умешности, и понеки „ратни трфеј“. То ће га, поред осталог, вероватно касније определити за војнички позив.

По свршетку основне школе коју је с одликом завршио у родном Шекулару, родитељи га шаљу на Цетиње да изучи војне школе. Када је књаз Никола видео стаситог и згодног дечачића, без размишљања га је примио у војну школу. Све војничке вештине је с лакоћом савладавао као да их је већ негде изучавао.

 Руководилац школе био је Јанко Вукотић, а један од предавача-наставника био је и Радомир Вешовић. Јанко Вукотић и Радомир Вешовић су војне школе завршили у Казерти у Италији, па је Мило имао од кога да их научи и да стекне друга неопходна знања. О устројству ове војне школе, у којој је учио Мило, Милутин Фолић пише: „ По завршетку такозваног десетарског курса, који је трајао годину дана сталног рада и предавања, питомци су произведени у чин десетара и 1. августа преведени у први батаљон уџбене црногорске војске. За избор тих питомаца расписиван је посебан конкурс. Претходно су по батаљонима обављани пријемни испити пријављених кандидата, а коначан пријем, на основу резултата пријемних испита, вршила је комисија којом је руководио књаз Никола. Као наставник и командир получете, Вешовић је испољио своју способност да младим питомцима „десетарског курса“ пренесе своја наставничка и војна знања која је стицао у војним школама у Италији. На Цетињу је 1. августа 1896. установљен први батаљон стајаће војске у Црној Гори. У том и у другим батаљонима били су све сами двадесетогодишњаци. За првих десет година долазили су у стајаћу војску, тј. „уџбене батаљоне“  младићи од 20 до 25 година, по реду, почињући од 25 година па наниже, док се дошло до 20 године, па су се тек „установиле прве регрутске класе, ђе су младићи служили у двије периоде годину дана и то у 18. години шест месеци, у 19. шест месеци“. Тако, кад младић наврши двадесету годину живота буде оспособљен за војску и као такав превођен је у свом рођеном месту у дотичну чету и батаљон такозване црногорске активне војске; сваки је носио државну пушку са собом, коју је био одговоран у свако доба показати надлежном старешини чете, батаљона, бригаде и батерије.

Радомир Вешовић је у овом уџбеном батаљону био получетни командир и наставник, јер се војницима тих батаљона предавала „укратко српска историја, упознавање земаљских закона и државног поретка, па нешто писмености и остале неопходности о реду и односу према управним властима. Тако су на Цетињу изграђивани црногорска војска и њен кадар. У овој  јединици за школовање војника и официрског кадра Вешовић је на Цетињу био до завршетка треће класе, која је завршила школовање 1902. године када је премештен на другу дужност“.[3]

 Успешно је Мило Кењић завршио веома напорне војне вештине, и с таквом лакоћом као да их је већ негде раније учио. Похвале је добио од својих наставника, који су се према њему односили са дужним поштовањем. па га је као таквог књаз Никола задржао на свом двору где је провео око две године.

Током каснијих ратних дешавања много пута ће се путеви наставника и питомца укрстити. Знајући га из војне школе као сналажљивог и вештог, постављали су му понекад, на први поглед, немогуће задатке које је Мило и његов батаљон више него успешно обављали.

.

Услед опасности да ће доћи до рата Србије и Црне Горе с једне и Аустроугарске с друге стране, због анексионе кризе у Босни и Херцеговини, октобра 1908. године Мило Кењић је постављен за командира чете у Шекулрско-трепачком батаљону. Ипак, до рата није дошло и он остаје у батаљону све до 1911. год. када је именован за команданта овог батаљона.

Произведен у чин десечара 6. августа 1898. , а у чин полуводника 17. јуна 1899. У чин водника 6. нов. 1902. године, док у чин потпоручника произведен је 10. јула 1906. године. За поручника 10. јула 1909. год., а капетански чин добио је 14. нов. 1918. преведен у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 11. јула 1919. године и био командир чете и батаљона у 34. пуку  до 16. дец. 1919. године, потом је преименован у штаб трћег батаљона 2. пука решењем начелника штаба Врховне команде. Наређењем команде Зетске дивизијске области службује у штабу области до 12. јануара 1920. од тог датума заступник је команданта места у Андријевици. Указом од 28. јуна 1920. сл. војни лист бр. 29 произведен је у чин мајора. Петог марта 1921. године именован је за гарнизонског команданта у Колашину. Указом од 11. априла 1922. године постављен је за команданта првог батаљона 29. пука у Требињу. Дванаестог марта 1923. године именован је за команданта места у колашину и примио дужност 7. априла 1923. Од 7. 6. 1924. године до 28. 7. 1927. године био је у команди Подгоричког војног округа. Од 3. 8. 1927. до  8. 11. 1936. на разним дужностима у команди Вараждинског војног округа, одакле одлази у Крушевац где остаје до пензионисања 20. 6. 1939. Године.                               

               Србија и Црна Гора од 1914-1918. водиле су праведан рат тј. Одбрамбени и ослободилачки, бранећи слободу и независност од Аустроугарске.

У овом крвавом и до тада не запамћеном рату светских размера узео је видног учешћа и Мило Кењић командујући комбинованим батаљоном у саставу Црногорско-дечанске дивизије и бори се на Брегалници, Трески и другим местима на Српско-бугарској граници.[4]

По окончању овог рата остао је Мило Кењић на служби у штабу Шесте дивизије, у Ђаковици, као помоћник шефа штаба дивизије. На овом положају затекао га је Први светски рат.

                                                                      

 

За време друге аустроугарске офанзиве против Србије, месеца октобра, батаљон Мила Кењића улази у састав Дечанске бригаде, борећи се наспрам Вишеграда код Суве горе, Врановине, Паштан брда, Варде и злогласне Вихре, коју млади црногорски регрути залише крвљу у новембру 1914. године, у борби против вишеструко надмоћнијег непријатеља.

 

. Кењићев батаљон водио је жестоке борбе на десном крилу одреда, код Мацута изнад Вишеграда, Бијелог брда и у повлачењу код Штрбца, Увца, Прибоја и Пријепоља. Шекуларско-трепачки батаљон стално је у покрету, пребациван с положаја на положај да би затворио продоре које је непријатељ вршио, прво против делова 62-ге, а потом 8-ог аустругарског корпуса код Суводола, Буђева, Ђерекара код Рожаја, Штедима на планини Хајли, у долини Алагине ријеке у Ругови, и на Чакору, да би заштито изнемоглу српску војску од Руговаца[5] и осталог муслиманског живља, која се под навалом вишеструко јачег непријатеља споро повлачила уским стазама преко Савиних вода, Штедима и Рожаја ка Беранама и, уз Ругову, прко Чакора, Мокре и Шекулара према Андријевици.

                               

Мило Кењић је остао доследан вековној борби српског народа у Црној Гори за слободу и уједињење Јужнословенских народа у једну државу.

             Мило Кењић је узео учешћа и у борби против зеленаша, организујући и формирајући омладину коју предводи противу оних који хоће да изазову покољ међу Црногорцима. Познати су крвави сукоби на Бадњи дан и Божић крајем 1918. и 1919. године код Цетиња и Никшића које су изазвали противници уједињења, у којима се борио брат против брата, отац против сина. Овај Бадњи дан и Божић, по својим крвавим последицама може се сравнити са Бадњим даном и Божићем из 1707. године, за време владавине владике Данила Петровића када је извршена истрага потурица у Црној Гори, када је брат Црногорац православне вере убијао свог брата и рођака муслиманске вероисповести. На збору делегата црногорских официра, одржаном  крајем 1918. године у Подгорици, Мило Кењић је изабран у делегацију која је имала задатак  на пријем и превођење црногорских официра у војску тада новоформиране државе.

За ово време Мило је био на служби у Црној Гори: Плав, Андријевица, Колашин и Подгорица, радећи на измирењу и сузбијању оних који су желели немире и сукобе између Црногораца. Службовао је доцније у Требињу, Вараждину и најзад у Крушевцу као помоћник команданта Војног округа где је био и пензионисан у чину пешадијског потпуковника.

Женио се Мило Кењић два пута. Први пут 23. априла 1912. са Магдом( у изводу из матичне књиге вјенчаних пише Магдалина) Јелић од оца Михаила( у изводу из матичне књиге вјенчаних пише Мијаиле) и мајке Рачке Вугделић из Полимља. Имали су кћерку Јелену, рођену 22. априла 1912. у браку су били све до 20. јуна 1926.

Јелена је била удата прво за Новом Марићем и имали су сина Бранка, проф. енглеског језика који је умро и сахрањен у Андријевици. Из другог брака са Ђукић Вукманом сина Бојка који живи у Београду.

Други пут се Мило оженио са Савком од оца Фрањаи мајке Анастасије Вала из Загреба. Имали су сина Бранислава, рођеног 16. октобра 1927. године. Бранислав је имао синове:

Драгана, који је погинуо у Сомбору на одслужењу војног рока, под досада неразјашњеним околностима, био је дипл. правник, ожењен Сунчицом, имају кћерку Машу оне живе у Београду;

Милорада, дипл. инжењера машинства, ожењен Снежаном, рођеној Трајанчевић, имају две кћери Иву и Сташу, живе у Београду;

Душана, дип. инж. пољопривреде, ожењен Оливером, имају сина Петра и кћерку Ирину, живе у Торонту;

Кћерку Весну, удату за Ацом Глигоријевићем, имају синове Драгана и Вељка, живе у Београду. Весна је задржала и презиме Кенић.

 

Свесна и савесна генерација потпуковника Мила Кењића ослободила је свој народ и осветила Косово.

Имао је Мило срећу да је из оне генерације српског народа која се с правом поносила што јој је пало у део да испуни вековни сан, аманету о ком су сањале многе генерације српскога народа од Косова па на овамо.

Учествујући у борбама као официр и командант славног Шекуларско-трепачког батаљона бивше Црногорске војске у Балканским ратовима за ослобођење, у Првом светском рату узео је са својим батаљоном огроман удео, о чему сведоче многа признања највиших војних старешина, како Милу Кењићу, тако његовом батаљону којег је предводио из борбе у борбу са минималним губицима.

 За херојство и ратне успехе, Шекуларско-трепачки батаљон је више пута похваљивао, а команданта Мила Кењића, легендарни Јанко Вукотић као његов главни командант, је више пута и усмено и писмено назвао «Другим Обилићем».

         

И док је Мило Кењић са делом свог батаљона био у заточеништву, други део није хтео да положи оружје, одлази у шуму, пружајући непријатељу и даље отпор.                      

           Услед тешких ратова и тешког трогодишњег ропства којег је провео у Аустроугарској под најтежим условима, здравствено је попустио. Ропство у Немачкој од 1941до 1944. године погоршало му је и онако лоше здравствено стање тако да је често бивао у болници и на кућном лечењу, што га је пратило све до његове смрти. Кењића).

Умро је Мило Кењић у Београду 8. августа 1962. године. Сахрањен је по православним обичајима са крстом и у присуству свештеника на Новом гробљу- Београд.

 

Пише Горан Киковић, професор историје из Берана

 

[1] Клименти су племе из северне Албаније које је често упадало на територију Васојевићког и Шекуларског племена, поготово после великих сеоба Срба 1690 и 1738. године, када је Полимље скоро опустело, а многи манастири и цркве опустошени и спаљени од Турака. Клименти су у једном од похода упали на катуне у Мокри планини и том приликом спалили чобанске колибе, а нејаке чобане-децу побили, и стоку пленили. Одрасли под оружјем били су далеко од Мокре,  када су сазнали пресекли су им пут на Приједолу, где су осветили своју децу, а стоку повратили. На планини Мокри постоји и данас Мраморје и живи легенда да се марамори не могу пребројати. Потомци нису заборавили овај стравични злочин па су на Видовдан 2007. године подигли споменик којег је освештао епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије.

[2] Ратко Делетић, књижевник из Грачанице код Андријевице о Шекулару је написао и ово: „ Шекулар је међу првим насељеним мјестима у Лимској долини. Слободарско гнијездо, у коме живе мрки и пуни срца људи... О шекулару има доста објављених књига оне су драгоцјен прилог за даље проучавање овог слободарског краја... Овдје на овим планинским висовима горштацима је слобода била преча од живота. Трајало се и бранило своје име...“

[3] Милутин Ј. Фолић, Необични ђенерал Радомир Л. Вешовић(1871-1938), Београд: Епархијска радионица, 2008. Земун

[4] Детаљније о борбама Шекуларско-трепачког батаљона у дневнику Мила Кењића-прилог

[5] Детаљније о овим операцијама у Миловом дневнику којег су приредили и написали као књигу професори Благоје Шарић и Горан Киковић под насловом ''Мило Кењић за слободу и уједињење Српског народа''.