КОСТАДИН МИКИЋ

Милош Гојковић у својој књизи Велика кроз историју о истакнутим величким личностима, поред осталог, пише: „Величка брaтства су одувијек имала велике јунаке и ратнике, прекаљене војне старјешине (команданте, командире, барјактаре, десечаре), племенске капетане, дипломате, научне, културне и јавне раднике у свим областима стваралаштва. У елиту спадају они људи за које су моралне и културне вриједности биле изнад материјалних, а општи народни и отаџбински интереси изнад личних и користољубивих интереса; људи који су били спремни да се за своја увјерења и за свеопште добро жртвују и чије су врлине зрачиле на цијело село, на цијелу нацију и државу“ . Свако братство имало је своје предводнике, тј. прваке и старјешине, ратнике и друштвене раднике, заслужне за опстанак Велике и у најтежим временима, па је ту тешко издвојити најбоље мeђу најбољима. Осим бораца за слободу из Велике су поникли многобројни школовани људи, доктори наука, ствараоци разних струка и профила, научници, умјетници и књижевници. Неки од њих су, може се рећи, стекли већи углед ван Велике, него у самој Велици. Свој суд о знаменитим Величанима изрекли су афирмативно многи угледни људи ван Велике, па и сами краљеви Никола Петровић и Алаксандар Карађорђевић.

"Настањени на западним падинама Чакора и у напрестаној борби са околним Турцима још од доба сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, Величани су се формирали у једно чисто ратничко племе. Само по својој етничкој целини нису једно племе, већ читава група досељеника. Ако би неко баш и хтио да испита које је братство дало најзаслужније борце, тешко би у томе успио, јер су сви свој паћенички живот везали били за пушку, а Велика је била увучена у турску границу, па је представљала једну самоодбрамбену енклаву, а за Црну Гору везана узаним и сњеговитим планинским тереном“. Тако Б. Марјановић у свом дјелу Васојевићки главари описује јунаштво Величана и положај Велике.

„У устанку 1866. године Величани су се придружили Васојевићима, али су Турци угушили устанак, поклали и умирили Велику. Тада су поједини устаници из Велике прешли у Васојевиће и одатле водили борбу с Турцима све до ослобођења 1878. године. Међу тим Величанима били су браћа Раде и Трако Микић. Они су заједно с Пантом Цемовићем, Савом Перовим, Милићем Весковићем, Драгом Војводићем, Иваном Бојовићем крајем 1875. године нападали турске куле од Сућеске до Превије тукући их трешњевим топовима и палећи их „кампарама“, истиче Марјановић.

Из плејаде заслужних и истакнутих Величаниа, који су у балканским ратовима дали нарочито велики допринос ослобођењу Велике, Васојевића и Плавске жупе од Турака, за Глас Холмије овом приликом смо издвојили Костадина Радева.Микића.

У историји Велике Костадин Микић једна је од најзнаменитијих величких личности. Како је својеручно написао у свом персоналном листу, рођен је 25. јуна 1873. године, завршио четири разреда основне школе, војску са 19, а командир постао у 27-мој години, након што је (годину дана) похађао школу Министарства војног на Цетињу. Имао је два сина, Владимира и Младена(оба завршили факултете) и шћер, али је, колико породицом, још више био заокупљен одбраном црногорске границе према Турској.

Припремао је Величане за рат са Турском 1912-1913, када је, на Брдањолту, код Скадра, тешко рањен. Учествовао је у, како каже, „европском рату“, 1914-1920 године, као и у сламању „Арнаутске побуне“, 1920. године. Осим што је био скоро 15 година велички командир и командант Величког батаљона, од почетка 1913. године па до капитулације Црне Горе 1916. године био је командант Горњовасојевићке бригаде.

Костадин Микић

Велички батаљон којим је командовао Костадин Микић имао је три чете: Чакорску, Иванпољску и Ваганичку. Све три чете са старјешинама бројале су 20. августа 1912. укупно 300 бораца. Старјешински кадар сачињавали су пет официра и 54 водника. Уз пјешадију је постојала посебна јединица састављена од 20 артиљераца, осам извиђача и једног ордонанса у чети. Батаљон је био у саставу Горњовасојевићке бригаде којом је командвао прослављени војсковођа Радомир Вешовић.

Велички и Трепачко-шекуларски батаљон, уз подршку артиљерије, напали су 15. и 16. октобра 1912. године турске снаге на Мокрој планини. У току цјелодневне борбе 16. октобра освојене су пограничне карауле на Кукајском врху (1867 m), Планиници (1963 m), Ваганици (2112 m) и другим висовима. Непријатељ се повукао у правцу Ругове и Чакора. Погинуло је 19 бораца из Величког и Краљског батаљона. Борбе су биле утолико теже што су непријатељу на читавом фронту пристизале јаке снаге појачања у људству и ратном материјалу из Метохије.

Предводио је Величане кроз све битке у оба балканска рата, а на почетку Првог свјетског рата командовао је Горњовасојевићком бригадом на бројним положајима од сјевероисточних Проклетија до Скадра, Брегалнице и сјеверне Албаније. Велики је био поборник уједињења Црне Горе са Србијом 1918. године Одликован је златном медаљом за ревност, Даниловим орденом четвртог степена, златном Обилића медаљом, Орденом бијелог орла, и другим знамењима. Умро је 1935. године у Пећи, гдје је и живио“. Из сачуване преписке са претпостављенима, министром Пламенцем и војводом Лакићем Војводићем, јасно се види да је Костадин био храбар, вјешт и одлучан војник и старјешина. Штитио је Величане у сукобима са Турцима и настојао да код краља Николе, , оправда њихове упаде у знак одмазде у турске посједе и пленидбу стоке и љетине.

Раде, висок и коштуњав планинац, црномањаст и високог чела, са забаченом косом дубоким, као од купине, очима чинио је снажан утисак, док је Трако био мањега, али темељитијега стаса. Док је Трако био мирније нарави, Раде је био немиран дух и дрзак.

Сталне борбе и немање лекара учинило је да су обојица били изврсни народни лекари, а нарочито при лијечењу рана. Од битке на Полимљу 1854. г. до Новшића 1879. године учествовали су у свим бојевима. Свуда су били, свуда међу првима и свуда су показивали упорну борбу вештих горштака.