ЗОРАН М.ЗЕЧЕВИЋ ''ЈОЈИЋ ВЕЛИМИР-ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА''

ЈОЈИЋ ВЕЛИМИР

 

Други по реду директор, професор историје и латинског језика гимназије у Беранама и вд управитеља Педагошког одјељења; директор гимназија у Пећи и Новој Вароши истакнути национално-просвјетно-културни, јавни и научни радник. Ратник и ујединитељ, народни трибун, политичар, посланик Скупштине Краљевине Југославије. Члан црногорског Националног комитета, члан предсједништва и један од шест потпредсједника Светосавског конгреса и члан Националног комитета генерала Драже Михаиловића, комаданта Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату.

            Родио се 11. априла 1887. године у Барама Краљским (у Краљима) код Андријевице у Васојевићима. Основну школу учио је у Андријевици ( 1900), а осам разреда гимназије са вишим испитом зрелости положио је у Трећој мушкој гимназији у Београду (1910). Студије је наставио на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на четрнаестој групи предмета: општа историја, историја Срба, историја Грчке и Византије и опште књижевности. Дипломирао је јула 1914. године. Испит за професора средњих школа, из групе наука-историја, општа и народна, као главни, и географија, као споредни предмет, положио је пред сталном испитном комисијом у  Београду почетком октобра 1922. и исте године постављен у звање професора.

            Државну службу започео при Министарству грађевина, а потом био предсједник контролне комисије у Гусињу (1914) и Беранама. Прво постављење у просвјети добио је у звању наставника Беранске гимназије 24. септембра 1915. Просвјетну службу је прекинуо почетком рата, а наставио по ослобођењу. Након богате и успјешне каријере, предавао је у Беранама - у гимназији Педагошком одјељењу, Пећи, Скопљу - мушкој гимназији и учитељској школи, Тетову и Новој Вароши. Дужност директора и професора Беранске гимназије обављао је два пута: први пут именован је 12. фебруара 1919. Дужност је предао након пет мјесеци доктору Павлу Чубровићу, 11. јула након чега је и премјештен за професора Пећке гимназије. По други пут именован је 19. јула, а преузео дужност од доктора Павла Чубровића 16. августа 1920. и остао на служби до 16. фебруара 1921. Током другог периода, у времену септембар 1920. - март 1921. Током другог периода био је вршилац дужности управитеља Педагошког одјељења. Потом је радио у Даниловграду и Пљевљима, а фактички у Скопској гимназији одакле је премјештен у Учитељску школу. Кратко вријеме службовао је као директор у Тетову, Пећи и Новој Вароши и дужност директора Пећке гимназије такође је обављао у два мандата, први пут од децембра 1924. До октобра 1925., и други пут од марта 1933. до маја1935. Када је избором за народног посланика привремено пензионисан.

            Ниског раста, угледан и строг али веома омиљен професор, велики познавалац историје чија су предавања увијек радо слушана са великим интересовањем и пажњом. Важио је за изузетно енергичну и динамичну личност, врсног говорника, поузданог монархисту, човјека великог ауторитета и утицаја у народу. Политиком се почео бавити током студија. Као студент предсједавао је Клубом црногорских студната. Припадао је групи ''завјереника Васојевићке афере'' 1908. године због чега је прогањан од власти књаза Николе Петровића. Као српски добровољац учествовао је у Балканским ратовима, а током Првог свјетског рата до времена капитулације служио је у црногорској војсци на функцији предсједника контролне комисије. Интернацију је избјегао преласком у Босну. Пред крај рата вратио се у Васојевиће, у Андријевицу, гдје је активно учествовао у агитацији за уједињење Србије и Црне Горе. Представљајући андријевачки округ изабран је за предсједника Народног одбора за уједињење и посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, која је одржана у Подгорици од 24-29. новембра 1918. Као један од чланова делегације скупштине, предао је званичну Одлуку о уједињењу краљу и влади у Београду. Политички је припадао југословенској демократској странци. На изборима 1935. године изабран је за народног посланика на листи Богољуба Јефтића у Пећком срезу.

            Поред политике, активно се бавио стручним и научним радом. Заједно са Александром Дероком и професором Ђурђем Бошковићем, учествовао је у рестаурацији Пећке Патријаршије 1934., а такође врши откопавање цркве Хвосно у Матохији. Збирке ископина чувају се у археолошким збиркама музеја у Београду и Скопљу. Био је лични пријатељ Николаја Велимировића са којим се сваке године сретао и дружио у Врњачкој Бањи.

            Септембра 1919. вјенчао се са учитељицом Станом Чукић. У складном браку имао је пет кћери: Надежду, Косару (првог доктора техничких наука Техничког факултета у Београду и редовног професора Машинског факулктета), Марију, Милицу и Веру. За заслуге на пољу просвјетног рада одликован је Орденом светог Саве 5-ог степена (1929). Прољећа 1941. заједно са породицом прелази из Пећи у Беране. Прикључио се општен народном Устанку јулских дана и бива делегиран за представника вароши Беране у првом народно-ослободилачком одбору за срез берански. Послије угушења Устанка приступио је четничком покрету и као члан Политичког одбора при штабу Павла Ђуришића, активно ради на пропагирању четничке идеологије у Васојевићима. Због отвореног националног иступања, окупационе италијанске власти су га спровеле у Подгорички затвор јануара 1942. Током тамновања тешко је оболио, тамо дочекао дане капитулације Италије.

            Послије повратка из ропства изабран је за члана Националног комитета Црне Горе и старог Раса.  Као делегат Црногорског националног покрета присуствовао је Великом националном - Светосавском конгресу 27/28. јануара у селу Ба код Љига.

Том приликом изабран је за члана Предсједништва Националног комитета и једног од шест потпредсједника конгреса. Последњих дана рата, заједно са неколико хиљада избјеглица из Васојевића одступио је до Блајбурга у Аустрији. Као политички представник црногорских монархиста преговарао је о предаји енглеским трупама, а након изручења од стране савезника заступао је Црногорске четнике у преговорима са партизанима око услова предаје. Проглашен је народним непријатељем од старне комунистичких власти и стријељан од стране партизанских јединица код Марибора 20. маја 1945. године.

ЈОЈИЋ ВЕЛИМИР

 

Други по реду директор, професор историје и латинског језика гимназије у Беранама и вд управитеља Педагошког одјељења; директор гимназија у Пећи и Новој Вароши истакнути национално-просвјетно-културни, јавни и научни радник. Ратник и ујединитељ, народни трибун, политичар, посланик Скупштине Краљевине Југославије. Члан црногорског Националног комитета, члан предсједништва и један од шест потпредсједника Светосавског конгреса и члан Националног комитета генерала Драже Михаиловића, комаданта Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату.

            Родио се 11. априла 1887. године у Барама Краљским (у Краљима) код Андријевице у Васојевићима. Основну школу учио је у Андријевици ( 1900), а осам разреда гимназије са вишим испитом зрелости положио је у Трећој мушкој гимназији у Београду (1910). Студије је наставио на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на четрнаестој групи предмета: општа историја, историја Срба, историја Грчке и Византије и опште књижевности. Дипломирао је јула 1914. године. Испит за професора средњих школа, из групе наука-историја, општа и народна, као главни, и географија, као споредни предмет, положио је пред сталном испитном комисијом у  Београду почетком октобра 1922. и исте године постављен у звање професора.

            Државну службу започео при Министарству грађевина, а потом био предсједник контролне комисије у Гусињу (1914) и Беранама. Прво постављење у просвјети добио је у звању наставника Беранске гимназије 24. септембра 1915. Просвјетну службу је прекинуо почетком рата, а наставио по ослобођењу. Након богате и успјешне каријере, предавао је у Беранама - у гимназији Педагошком одјељењу, Пећи, Скопљу - мушкој гимназији и учитељској школи, Тетову и Новој Вароши. Дужност директора и професора Беранске гимназије обављао је два пута: први пут именован је 12. фебруара 1919. Дужност је предао након пет мјесеци доктору Павлу Чубровићу, 11. јула након чега је и премјештен за професора Пећке гимназије. По други пут именован је 19. јула, а преузео дужност од доктора Павла Чубровића 16. августа 1920. и остао на служби до 16. фебруара 1921. Током другог периода, у времену септембар 1920. - март 1921. Током другог периода био је вршилац дужности управитеља Педагошког одјељења. Потом је радио у Даниловграду и Пљевљима, а фактички у Скопској гимназији одакле је премјештен у Учитељску школу. Кратко вријеме службовао је као директор у Тетову, Пећи и Новој Вароши и дужност директора Пећке гимназије такође је обављао у два мандата, први пут од децембра 1924. До октобра 1925., и други пут од марта 1933. до маја1935. Када је избором за народног посланика привремено пензионисан.

            Ниског раста, угледан и строг али веома омиљен професор, велики познавалац историје чија су предавања увијек радо слушана са великим интересовањем и пажњом. Важио је за изузетно енергичну и динамичну личност, врсног говорника, поузданог монархисту, човјека великог ауторитета и утицаја у народу. Политиком се почео бавити током студија. Као студент предсједавао је Клубом црногорских студната. Припадао је групи ''завјереника Васојевићке афере'' 1908. године због чега је прогањан од власти књаза Николе Петровића. Као српски добровољац учествовао је у Балканским ратовима, а током Првог свјетског рата до времена капитулације служио је у црногорској војсци на функцији предсједника контролне комисије. Интернацију је избјегао преласком у Босну. Пред крај рата вратио се у Васојевиће, у Андријевицу, гдје је активно учествовао у агитацији за уједињење Србије и Црне Горе. Представљајући андријевачки округ изабран је за предсједника Народног одбора за уједињење и посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, која је одржана у Подгорици од 24-29. новембра 1918. Као један од чланова делегације скупштине, предао је званичну Одлуку о уједињењу краљу и влади у Београду. Политички је припадао југословенској демократској странци. На изборима 1935. године изабран је за народног посланика на листи Богољуба Јефтића у Пећком срезу.

            Поред политике, активно се бавио стручним и научним радом. Заједно са Александром Дероком и професором Ђурђем Бошковићем, учествовао је у рестаурацији Пећке Патријаршије 1934., а такође врши откопавање цркве Хвосно у Матохији. Збирке ископина чувају се у археолошким збиркама музеја у Београду и Скопљу. Био је лични пријатељ Николаја Велимировића са којим се сваке године сретао и дружио у Врњачкој Бањи.

            Септембра 1919. вјенчао се са учитељицом Станом Чукић. У складном браку имао је пет кћери: Надежду, Косару (првог доктора техничких наука Техничког факултета у Београду и редовног професора Машинског факулктета), Марију, Милицу и Веру. За заслуге на пољу просвјетног рада одликован је Орденом светог Саве 5-ог степена (1929). Прољећа 1941. заједно са породицом прелази из Пећи у Беране. Прикључио се општен народном Устанку јулских дана и бива делегиран за представника вароши Беране у првом народно-ослободилачком одбору за срез берански. Послије угушења Устанка приступио је четничком покрету и као члан Политичког одбора при штабу Павла Ђуришића, активно ради на пропагирању четничке идеологије у Васојевићима. Због отвореног националног иступања, окупационе италијанске власти су га спровеле у Подгорички затвор јануара 1942. Током тамновања тешко је оболио, тамо дочекао дане капитулације Италије.

            Послије повратка из ропства изабран је за члана Националног комитета Црне Горе и старог Раса.  Као делегат Црногорског националног покрета присуствовао је Великом националном - Светосавском конгресу 27/28. јануара у селу Ба код Љига.

Том приликом изабран је за члана Предсједништва Националног комитета и једног од шест потпредсједника конгреса. Последњих дана рата, заједно са неколико хиљада избјеглица из Васојевића одступио је до Блајбурга у Аустрији. Као политички представник црногорских монархиста преговарао је о предаји енглеским трупама, а након изручења од стране савезника заступао је Црногорске четнике у преговорима са партизанима око услова предаје. Проглашен је народним непријатељем од старне комунистичких власти и стријељан од стране партизанских јединица код Марибора 20. маја 1945. године.

ЈОЈИЋ ВЕЛИМИР

 

Други по реду директор, професор историје и латинског језика гимназије у Беранама и вд управитеља Педагошког одјељења; директор гимназија у Пећи и Новој Вароши истакнути национално-просвјетно-културни, јавни и научни радник. Ратник и ујединитељ, народни трибун, политичар, посланик Скупштине Краљевине Југославије. Члан црногорског Националног комитета, члан предсједништва и један од шест потпредсједника Светосавског конгреса и члан Националног комитета генерала Драже Михаиловића, комаданта Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату.

            Родио се 11. априла 1887. године у Барама Краљским (у Краљима) код Андријевице у Васојевићима. Основну школу учио је у Андријевици ( 1900), а осам разреда гимназије са вишим испитом зрелости положио је у Трећој мушкој гимназији у Београду (1910). Студије је наставио на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на четрнаестој групи предмета: општа историја, историја Срба, историја Грчке и Византије и опште књижевности. Дипломирао је јула 1914. године. Испит за професора средњих школа, из групе наука-историја, општа и народна, као главни, и географија, као споредни предмет, положио је пред сталном испитном комисијом у  Београду почетком октобра 1922. и исте године постављен у звање професора.

            Државну службу започео при Министарству грађевина, а потом био предсједник контролне комисије у Гусињу (1914) и Беранама. Прво постављење у просвјети добио је у звању наставника Беранске гимназије 24. септембра 1915. Просвјетну службу је прекинуо почетком рата, а наставио по ослобођењу. Након богате и успјешне каријере, предавао је у Беранама - у гимназији Педагошком одјељењу, Пећи, Скопљу - мушкој гимназији и учитељској школи, Тетову и Новој Вароши. Дужност директора и професора Беранске гимназије обављао је два пута: први пут именован је 12. фебруара 1919. Дужност је предао након пет мјесеци доктору Павлу Чубровићу, 11. јула након чега је и премјештен за професора Пећке гимназије. По други пут именован је 19. јула, а преузео дужност од доктора Павла Чубровића 16. августа 1920. и остао на служби до 16. фебруара 1921. Током другог периода, у времену септембар 1920. - март 1921. Током другог периода био је вршилац дужности управитеља Педагошког одјељења. Потом је радио у Даниловграду и Пљевљима, а фактички у Скопској гимназији одакле је премјештен у Учитељску школу. Кратко вријеме службовао је као директор у Тетову, Пећи и Новој Вароши и дужност директора Пећке гимназије такође је обављао у два мандата, први пут од децембра 1924. До октобра 1925., и други пут од марта 1933. до маја1935. Када је избором за народног посланика привремено пензионисан.

            Ниског раста, угледан и строг али веома омиљен професор, велики познавалац историје чија су предавања увијек радо слушана са великим интересовањем и пажњом. Важио је за изузетно енергичну и динамичну личност, врсног говорника, поузданог монархисту, човјека великог ауторитета и утицаја у народу. Политиком се почео бавити током студија. Као студент предсједавао је Клубом црногорских студната. Припадао је групи ''завјереника Васојевићке афере'' 1908. године због чега је прогањан од власти књаза Николе Петровића. Као српски добровољац учествовао је у Балканским ратовима, а током Првог свјетског рата до времена капитулације служио је у црногорској војсци на функцији предсједника контролне комисије. Интернацију је избјегао преласком у Босну. Пред крај рата вратио се у Васојевиће, у Андријевицу, гдје је активно учествовао у агитацији за уједињење Србије и Црне Горе. Представљајући андријевачки округ изабран је за предсједника Народног одбора за уједињење и посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, која је одржана у Подгорици од 24-29. новембра 1918. Као један од чланова делегације скупштине, предао је званичну Одлуку о уједињењу краљу и влади у Београду. Политички је припадао југословенској демократској странци. На изборима 1935. године изабран је за народног посланика на листи Богољуба Јефтића у Пећком срезу.

            Поред политике, активно се бавио стручним и научним радом. Заједно са Александром Дероком и професором Ђурђем Бошковићем, учествовао је у рестаурацији Пећке Патријаршије 1934., а такође врши откопавање цркве Хвосно у Матохији. Збирке ископина чувају се у археолошким збиркама музеја у Београду и Скопљу. Био је лични пријатељ Николаја Велимировића са којим се сваке године сретао и дружио у Врњачкој Бањи.

            Септембра 1919. вјенчао се са учитељицом Станом Чукић. У складном браку имао је пет кћери: Надежду, Косару (првог доктора техничких наука Техничког факултета у Београду и редовног професора Машинског факулктета), Марију, Милицу и Веру. За заслуге на пољу просвјетног рада одликован је Орденом светог Саве 5-ог степена (1929). Прољећа 1941. заједно са породицом прелази из Пећи у Беране. Прикључио се општен народном Устанку јулских дана и бива делегиран за представника вароши Беране у првом народно-ослободилачком одбору за срез берански. Послије угушења Устанка приступио је четничком покрету и као члан Политичког одбора при штабу Павла Ђуришића, активно ради на пропагирању четничке идеологије у Васојевићима. Због отвореног националног иступања, окупационе италијанске власти су га спровеле у Подгорички затвор јануара 1942. Током тамновања тешко је оболио, тамо дочекао дане капитулације Италије.

            Послије повратка из ропства изабран је за члана Националног комитета Црне Горе и старог Раса.  Као делегат Црногорског националног покрета присуствовао је Великом националном - Светосавском конгресу 27/28. јануара у селу Ба код Љига.

Том приликом изабран је за члана Предсједништва Националног комитета и једног од шест потпредсједника конгреса. Последњих дана рата, заједно са неколико хиљада избјеглица из Васојевића одступио је до Блајбурга у Аустрији. Као политички представник црногорских монархиста преговарао је о предаји енглеским трупама, а након изручења од стране савезника заступао је Црногорске четнике у преговорима са партизанима око услова предаје. Проглашен је народним непријатељем од старне комунистичких власти и стријељан од стране партизанских јединица код Марибора 20. маја 1945. године.

ЈОЈИЋ ВЕЛИМИР

 

Други по реду директор, професор историје и латинског језика гимназије у Беранама и вд управитеља Педагошког одјељења; директор гимназија у Пећи и Новој Вароши истакнути национално-просвјетно-културни, јавни и научни радник. Ратник и ујединитељ, народни трибун, политичар, посланик Скупштине Краљевине Југославије. Члан црногорског Националног комитета, члан предсједништва и један од шест потпредсједника Светосавског конгреса и члан Националног комитета генерала Драже Михаиловића, комаданта Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату.

            Родио се 11. априла 1887. године у Барама Краљским (у Краљима) код Андријевице у Васојевићима. Основну школу учио је у Андријевици ( 1900), а осам разреда гимназије са вишим испитом зрелости положио је у Трећој мушкој гимназији у Београду (1910). Студије је наставио на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на четрнаестој групи предмета: општа историја, историја Срба, историја Грчке и Византије и опште књижевности. Дипломирао је јула 1914. године. Испит за професора средњих школа, из групе наука-историја, општа и народна, као главни, и географија, као споредни предмет, положио је пред сталном испитном комисијом у  Београду почетком октобра 1922. и исте године постављен у звање професора.

            Државну службу започео при Министарству грађевина, а потом био предсједник контролне комисије у Гусињу (1914) и Беранама. Прво постављење у просвјети добио је у звању наставника Беранске гимназије 24. септембра 1915. Просвјетну службу је прекинуо почетком рата, а наставио по ослобођењу. Након богате и успјешне каријере, предавао је у Беранама - у гимназији Педагошком одјељењу, Пећи, Скопљу - мушкој гимназији и учитељској школи, Тетову и Новој Вароши. Дужност директора и професора Беранске гимназије обављао је два пута: први пут именован је 12. фебруара 1919. Дужност је предао након пет мјесеци доктору Павлу Чубровићу, 11. јула након чега је и премјештен за професора Пећке гимназије. По други пут именован је 19. јула, а преузео дужност од доктора Павла Чубровића 16. августа 1920. и остао на служби до 16. фебруара 1921. Током другог периода, у времену септембар 1920. - март 1921. Током другог периода био је вршилац дужности управитеља Педагошког одјељења. Потом је радио у Даниловграду и Пљевљима, а фактички у Скопској гимназији одакле је премјештен у Учитељску школу. Кратко вријеме службовао је као директор у Тетову, Пећи и Новој Вароши и дужност директора Пећке гимназије такође је обављао у два мандата, први пут од децембра 1924. До октобра 1925., и други пут од марта 1933. до маја1935. Када је избором за народног посланика привремено пензионисан.

            Ниског раста, угледан и строг али веома омиљен професор, велики познавалац историје чија су предавања увијек радо слушана са великим интересовањем и пажњом. Важио је за изузетно енергичну и динамичну личност, врсног говорника, поузданог монархисту, човјека великог ауторитета и утицаја у народу. Политиком се почео бавити током студија. Као студент предсједавао је Клубом црногорских студната. Припадао је групи ''завјереника Васојевићке афере'' 1908. године због чега је прогањан од власти књаза Николе Петровића. Као српски добровољац учествовао је у Балканским ратовима, а током Првог свјетског рата до времена капитулације служио је у црногорској војсци на функцији предсједника контролне комисије. Интернацију је избјегао преласком у Босну. Пред крај рата вратио се у Васојевиће, у Андријевицу, гдје је активно учествовао у агитацији за уједињење Србије и Црне Горе. Представљајући андријевачки округ изабран је за предсједника Народног одбора за уједињење и посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, која је одржана у Подгорици од 24-29. новембра 1918. Као један од чланова делегације скупштине, предао је званичну Одлуку о уједињењу краљу и влади у Београду. Политички је припадао југословенској демократској странци. На изборима 1935. године изабран је за народног посланика на листи Богољуба Јефтића у Пећком срезу.

            Поред политике, активно се бавио стручним и научним радом. Заједно са Александром Дероком и професором Ђурђем Бошковићем, учествовао је у рестаурацији Пећке Патријаршије 1934., а такође врши откопавање цркве Хвосно у Матохији. Збирке ископина чувају се у археолошким збиркама музеја у Београду и Скопљу. Био је лични пријатељ Николаја Велимировића са којим се сваке године сретао и дружио у Врњачкој Бањи.

            Септембра 1919. вјенчао се са учитељицом Станом Чукић. У складном браку имао је пет кћери: Надежду, Косару (првог доктора техничких наука Техничког факултета у Београду и редовног професора Машинског факулктета), Марију, Милицу и Веру. За заслуге на пољу просвјетног рада одликован је Орденом светог Саве 5-ог степена (1929). Прољећа 1941. заједно са породицом прелази из Пећи у Беране. Прикључио се општен народном Устанку јулских дана и бива делегиран за представника вароши Беране у првом народно-ослободилачком одбору за срез берански. Послије угушења Устанка приступио је четничком покрету и као члан Политичког одбора при штабу Павла Ђуришића, активно ради на пропагирању четничке идеологије у Васојевићима. Због отвореног националног иступања, окупационе италијанске власти су га спровеле у Подгорички затвор јануара 1942. Током тамновања тешко је оболио, тамо дочекао дане капитулације Италије.

            Послије повратка из ропства изабран је за члана Националног комитета Црне Горе и старог Раса.  Као делегат Црногорског националног покрета присуствовао је Великом националном - Светосавском конгресу 27/28. јануара у селу Ба код Љига.

Том приликом изабран је за члана Предсједништва Националног комитета и једног од шест потпредсједника конгреса. Последњих дана рата, заједно са неколико хиљада избјеглица из Васојевића одступио је до Блајбурга у Аустрији. Као политички представник црногорских монархиста преговарао је о предаји енглеским трупама, а након изручења од стране савезника заступао је Црногорске четнике у преговорима са партизанима око услова предаје. Проглашен је народним непријатељем од старне комунистичких власти и стријељан од стране партизанских јединица код Марибора 20. маја 1945. године.

ЈОЈИЋ ВЕЛИМИР

 

Други по реду директор, професор историје и латинског језика гимназије у Беранама и вд управитеља Педагошког одјељења; директор гимназија у Пећи и Новој Вароши истакнути национално-просвјетно-културни, јавни и научни радник. Ратник и ујединитељ, народни трибун, политичар, посланик Скупштине Краљевине Југославије. Члан црногорског Националног комитета, члан предсједништва и један од шест потпредсједника Светосавског конгреса и члан Националног комитета генерала Драже Михаиловића, комаданта Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату.

            Родио се 11. априла 1887. године у Барама Краљским (у Краљима) код Андријевице у Васојевићима. Основну школу учио је у Андријевици ( 1900), а осам разреда гимназије са вишим испитом зрелости положио је у Трећој мушкој гимназији у Београду (1910). Студије је наставио на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на четрнаестој групи предмета: општа историја, историја Срба, историја Грчке и Византије и опште књижевности. Дипломирао је јула 1914. године. Испит за професора средњих школа, из групе наука-историја, општа и народна, као главни, и географија, као споредни предмет, положио је пред сталном испитном комисијом у  Београду почетком октобра 1922. и исте године постављен у звање професора.

            Државну службу започео при Министарству грађевина, а потом био предсједник контролне комисије у Гусињу (1914) и Беранама. Прво постављење у просвјети добио је у звању наставника Беранске гимназије 24. септембра 1915. Просвјетну службу је прекинуо почетком рата, а наставио по ослобођењу. Након богате и успјешне каријере, предавао је у Беранама - у гимназији Педагошком одјељењу, Пећи, Скопљу - мушкој гимназији и учитељској школи, Тетову и Новој Вароши. Дужност директора и професора Беранске гимназије обављао је два пута: први пут именован је 12. фебруара 1919. Дужност је предао након пет мјесеци доктору Павлу Чубровићу, 11. јула након чега је и премјештен за професора Пећке гимназије. По други пут именован је 19. јула, а преузео дужност од доктора Павла Чубровића 16. августа 1920. и остао на служби до 16. фебруара 1921. Током другог периода, у времену септембар 1920. - март 1921. Током другог периода био је вршилац дужности управитеља Педагошког одјељења. Потом је радио у Даниловграду и Пљевљима, а фактички у Скопској гимназији одакле је премјештен у Учитељску школу. Кратко вријеме службовао је као директор у Тетову, Пећи и Новој Вароши и дужност директора Пећке гимназије такође је обављао у два мандата, први пут од децембра 1924. До октобра 1925., и други пут од марта 1933. до маја1935. Када је избором за народног посланика привремено пензионисан.

            Ниског раста, угледан и строг али веома омиљен професор, велики познавалац историје чија су предавања увијек радо слушана са великим интересовањем и пажњом. Важио је за изузетно енергичну и динамичну личност, врсног говорника, поузданог монархисту, човјека великог ауторитета и утицаја у народу. Политиком се почео бавити током студија. Као студент предсједавао је Клубом црногорских студната. Припадао је групи ''завјереника Васојевићке афере'' 1908. године због чега је прогањан од власти књаза Николе Петровића. Као српски добровољац учествовао је у Балканским ратовима, а током Првог свјетског рата до времена капитулације служио је у црногорској војсци на функцији предсједника контролне комисије. Интернацију је избјегао преласком у Босну. Пред крај рата вратио се у Васојевиће, у Андријевицу, гдје је активно учествовао у агитацији за уједињење Србије и Црне Горе. Представљајући андријевачки округ изабран је за предсједника Народног одбора за уједињење и посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, која је одржана у Подгорици од 24-29. новембра 1918. Као један од чланова делегације скупштине, предао је званичну Одлуку о уједињењу краљу и влади у Београду. Политички је припадао југословенској демократској странци. На изборима 1935. године изабран је за народног посланика на листи Богољуба Јефтића у Пећком срезу.

            Поред политике, активно се бавио стручним и научним радом. Заједно са Александром Дероком и професором Ђурђем Бошковићем, учествовао је у рестаурацији Пећке Патријаршије 1934., а такође врши откопавање цркве Хвосно у Матохији. Збирке ископина чувају се у археолошким збиркама музеја у Београду и Скопљу. Био је лични пријатељ Николаја Велимировића са којим се сваке године сретао и дружио у Врњачкој Бањи.

            Септембра 1919. вјенчао се са учитељицом Станом Чукић. У складном браку имао је пет кћери: Надежду, Косару (првог доктора техничких наука Техничког факултета у Београду и редовног професора Машинског факулктета), Марију, Милицу и Веру. За заслуге на пољу просвјетног рада одликован је Орденом светог Саве 5-ог степена (1929). Прољећа 1941. заједно са породицом прелази из Пећи у Беране. Прикључио се општен народном Устанку јулских дана и бива делегиран за представника вароши Беране у првом народно-ослободилачком одбору за срез берански. Послије угушења Устанка приступио је четничком покрету и као члан Политичког одбора при штабу Павла Ђуришића, активно ради на пропагирању четничке идеологије у Васојевићима. Због отвореног националног иступања, окупационе италијанске власти су га спровеле у Подгорички затвор јануара 1942. Током тамновања тешко је оболио, тамо дочекао дане капитулације Италије.

            Послије повратка из ропства изабран је за члана Националног комитета Црне Горе и старог Раса.  Као делегат Црногорског националног покрета присуствовао је Великом националном - Светосавском конгресу 27/28. јануара у селу Ба код Љига.

Том приликом изабран је за члана Предсједништва Националног комитета и једног од шест потпредсједника конгреса. Последњих дана рата, заједно са неколико хиљада избјеглица из Васојевића одступио је до Блајбурга у Аустрији. Као политички представник црногорских монархиста преговарао је о предаји енглеским трупама, а након изручења од стране савезника заступао је Црногорске четнике у преговорима са партизанима око услова предаје. Проглашен је народним непријатељем од старне комунистичких власти и стријељан од стране партизанских јединица код Марибора 20. маја 1945. године.

ЈОЈИЋ ВЕЛИМИР

 

Други по реду директор, професор историје и латинског језика гимназије у Беранама и вд управитеља Педагошког одјељења; директор гимназија у Пећи и Новој Вароши истакнути национално-просвјетно-културни, јавни и научни радник. Ратник и ујединитељ, народни трибун, политичар, посланик Скупштине Краљевине Југославије. Члан црногорског Националног комитета, члан предсједништва и један од шест потпредсједника Светосавског конгреса и члан Националног комитета генерала Драже Михаиловића, комаданта Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату.

            Родио се 11. априла 1887. године у Барама Краљским (у Краљима) код Андријев