Зоран М. Зечевић ''ЦЕМОВИЋ Авра НИКОДИМ (1891-1928) ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ 1918. ИЗ БЕРАНА''

ЦЕМОВИЋ Авра НИКОДИМ

(1891-1928)

           Хонорарни наставник Педагошког одјељења, национални и друштвени радник, радник ослободилачких ратова, аустроугарски заточеник, народни посланик подгоричке скупштине, један међу првим дипломираним правницима у Доњим Васојевићима. Родио се 1891. године у селу Буче код Берана, у породици народног првака и знаменитог доњовасојевићког главара Авра Цемовића. Основну школу учио је код манастира Ђурђеви Ступови, гимназију наставио у Скопљу и Солуну (1910), а потом отишао у Русију, у Одесу, гдје је, након проведене године на Војној академији, из здравствених разлога, напустио даље школовање.

             Повратаком у домовину уписао је правне студије на Универзитету у Београду и са успјехом дипломирао  1920. године. Стручан и амбициозан, обављао је одговорне дужности на државним функцијама. Током кратке државне службене каријере обављао је функције предсједника беранске Општине, прије и током Првог свјетског рата, затим секретара Обласне управе  у Пљевљима, секретара Министарства финансија, судије првостепеног суда у Беранама, окружног начелника у Бијелом Пољу. При Педагошком одјељењу школске 1924. године предавао је, хонорарно од часа, предмет Познавање грађанских права и дужности.

            Сматра се пиониром трезвењачког покрета у беранском крају. Као ђак скопске гимназије основао је у Беранама прво мјесто Трезвењачко друштво. Приликом доласка, током љета 1909. године, основао је још три друштва трезвености: у Бучичко-виницкој општини, школи код манастира Ђурђеви Ступови и на Полици. Традиционално јунаштво својих предака потврдио је учешћем у Првом балканском и Првом свјетском рату, гдје је служио као војник Доњовасојевићке бригаде. Вријеме аустроугарске окупације провео је у интернацији, у логору Болдогасон. За заслуге у црногорској војсци у ратовима 1912/13. и 1914/16. године, одликован је Златном Обилића медаљом за храброст (1926).

           По повратку из ропства организовао је кампању уједињења Србије и Црне Горе, и заједно са Милосавом Раичевићем, формирао народну власт у Беранама, проглашавајући присједињење Доњих Васојевића Србији, а након тога као представник беранског среза за мјесто Рожаје, изабран за посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, која је одржана у Подгорици од 24-тог до 29-тог новембра 1918. Током службовања у бјелопољском округу, због једног неискривљеног политичког пропуста у служби, пријевремено је пензионисан 1924. године, након чега се посветио адвокатском позиву.

          Приликом посјете краља Александра Карађорђевића Беранама, септембра 1925. године, командовао је свечаним стројем народне војске у Градинском Пољу, а потом, као члан краљевске делегације, присуствовао церемонији отварања обновљене Његошеве капеле на Ловћену. Поникао у народу, политички се опредијелио за Демократску странку. Обдарен најљепшим људским врлинама, изузетне племенитости, честитости и поштења, уживао је велики ауторитет и поштење у грађанству. Био је ожењен Фемијом-Фемом, лијепом ћерком Сима Поповића, гласовитог јунака и мајора црногорске војске из Куча, са којом је у браку имао дјецу – Родољуба (умро као дијете), Светислава, Војислава, Панта и Ангелину, некадашње ђаке Беранске гимназије, школован и достојан пород.

           Умро је млад, 1928. године, у Беранама, у својој тридесет осмој години живота, од посљедица болести добијених у рату и ропству.

           Сахрањен је у родном Бучу.