ЗОРАН М. ЗЕЧЕВИЋ ''САВА СПАСОЈЕВИЋ ПОСЛАНИК ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ ПОДГОРИЦА 1918. ''

САВА Јевремов СПАСОЈЕВИЋ

народни посланик-дипломатски службеник

(1886-1939)

            Ујединитељ, посланик Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори испред Андријевачког округа за Требачко-шекуларску капетанију, учесник ослободилачких ратова, дипломатски службеник Министарства иностраних послова Краљевине СХС и Краљевине Југославије на пословима секретара, конзула и отправника послова, интересантне радне каријере, полиглота. Рођен је 18. маја 1886. године у Анџелатама код Андријевице. Стекао је висока звања и велико образовање. Лазаревски институт источних језика (Виша школа у рангу факултета) завршио је 1910. у Москви, и Школу политичких наука-дипломатски одсјек у Паризу, гдје је дипломирао 1912. године. Учествовао је у Првом балканском као чиновник прес бироа у Црној Гори, и Првом свјетском рату као обавезник црногорске народне војске. Говорио је више језика: руски, француски, бугарски, а служио се румунским, италијанским, арбанашким, турским, арапским и персијским.

            Радну каријеру започео је јуна 1913. године као секретар црногорског Министарства иностраних дјела, друге и прве класе. Крајем  1918. године изабран је за окружног начелника Шекуларско- Требачке капетаније у Васојевићима а уједно и представника Велике народне скупштине асарпског народа у Црној Гори познатије као Подгоричка скупштина. Почетком наредне године постављен је за референта за спољне послове у Министарству спољних послова у Београду, одакле је маја 1919. године постављен за секретара Краљевског посланства у Вашингтону-САД. Потом је био конзул у Корчи-Албанији, Крфу (1922), поново Корчи (1923), Варни; па секретар Краљевског посланства у Букурешту (1926), МИП-а у Београду (1927), Софији (1927); Краљевском конзулату у Браили; чиновник Конзуларно-привредног одјељења у МИП-а Београду (1930); Конзул у Лилу (1931) гдје се нарочито заузимао за наше радничке колоније у сјеверној Француској.

            Поновним повратком у Београд (1934), именован је за шефа Бироа за разграничење, одакле је јуна 1937. године упућен у Иран, град Техеран, најприје за савјетника  а потом отправника послова Краљевског отправништва послова, гдје је уједно осамнаест мјесеци заступао бугарске интересе, све до смрти. Као дипломатски службеник био је примјерног владања у служби, одличне стручне спреме, марљивости у раду и поузданости у служби. За рад у служби одликован је домаћим одликовањима: Орденом Св. Саве четвртог реда (1914) и трећег реда (1935), црногорском Споменицом за ратове 1912-1913; као и бројним иностраним одликовањима: Орденом румунске звезде четвртог степена (1931); Француском легијом части (1934), круном трећег реда (1937); Бугарским Великим официрским крстом другог реда и Орденом за грађанске заслуге и другим одликовањима.

            Из брака са рускињом Надеждом Караваевом, наставницом Беранске гимназије, имао је кћер Нину. Преминуо је изненада од срца  у Техерану 5. августа 1939. године, а покопан на Новом гробљу у Београду.  

                                                                                                               Зоран М. Зечевић