ЗОРАН М. ЗЕЧЕВИЋ ''РАДОСЛАВ ЈАГОШ ВЕШОВИЋ, ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА''

РАДОСЛАВ ЈАГОШ ВЕШОВИЋ

             Др Радослав Јагош Вешовић  рођен  је  1898. у Колашину.  Дјетињство је провео у  подбјеласичком селу Буковој Пољани. Основну школу  завршио је у селу Баре Краљске, године  1903., у Солуну је уписао први  разред  гимназије, а затим прелази у Српску скопску гимназију, гдје је завршио пети  разред. Матурирао је на Учитељско-богословској школи  у  Призрену. Као одличан  ученик заинтересовао је руског конзула у Призрену, који му је преко руске владе обезбиједио стипендију за студије на Филозофско-теолошком  факултету  у  Кијеву  гдје је дипломирао 1914. године. Те године је Аустро-угарска завојштила на  Србију и Црну Гору. Ватрени српски патриота, Вешовић, хитно се враћа у  домовину и сврстава у борбене редове против завојевача, гдје је запажен као  изузетно храбар и пожртвован српски борац. Послије окупације Црне Горе, 1916.године, са својим стрицем ђенералом Радомиром Вешовићем и другима  Радослав-Јагош Вешовић одметнуо се  у комите.  Двогодишње  комитовање  је, под  сталним портјерама окупационих снага, било изузетно тешко. Након  дугог  верања  по васојевићким  и  кучким  селима и планинама, комите одлуче  да  се  придруже  српским  јединицама на Крфу. Но, послије  дуже  вратоломије  преко Проклетија и  албанских насеља до Љеша и Кроје, не могавши стићи до Грчке, послије двије  године страдања децембра 1917. године, Радослав-Јагош Вешовић се са својим  стрицем ђенералом Радомиром Вешовићем и другима у тој групи враћа завичају, жртвујући себе да би олакшали неподношљив зулум окупатора над народом. Послије ослобођења 1918. године, биран је за посланика Велике народне  скупштине у Подгорици, која је прогласила уједињење Црне Горе са Србијом, чији  је он био ватрени поборник. Једно вријеме је радио у Одсјеку за просвјету  Извршног одбора  за  уједињење, а потом  је  постављен  за  директора  гимназије  у  Пећи на којој дужности остаје до 1921. године, када одлази за Београд. Но, Р.Ј. Вешовић није могао бити задовољан  са службом само ради пуке егзистенције. У жељу да се посвети науци, одлази у Париз и Лозану, гдје на тамошњим  универзитетима наставља са усавршавањем. На  Универзитету  у Лозани одбранио је докторску дисертацију  ''Толстои ет  ле  проблеме  де  П  едуцатион  морале  ет  религиеусе'' и добио титулу доктора филозофских наука. Дисертација  је  штампана  као  посебно  издање Универзитета Француске 1931. године, на француском  језику.

Од  1930.године, радио је  као професор у Сарајеву, интензивно се бавећи  науком из области филозофије, историје, педагогије, етике и етнологије. Поред  посебних радова, др Вешовић је објавио око тридесет  научних  радова, а сарађивао  је у гласилима ''Ловћенском  одјеку'',  ''Записима'', алманаху ''Јужњак'',  ''Професорском  гласнику'', ''Књижевном  прегледу'',  ''Новој  Европи'', ''Делу'' и др., али, његово главно  и  животно  дјело је  ''Племе  Васојевићи'',  са  картом  области  Васојевића, која садржи 471 страну са предговором проф. др Јована Ердељановића  које је наградила Српска академија наука. Академик Ј.  Ердељановић  у  предговору  каже: ''Велико  и  знаменито  племе  српско, Васојевићи, са  својим  седиштем   међу високим планинама... доста дубоко у  унутрашњости  српске  земље  и  далеко  од главних саобраћајница није могло толико долазити у додир с осталим  светом (...). Зато о њему имамо веома мало вести из ранијих векова наше историје. (...). Тај  тешки задатак узео је  на себе госп. др Радослав  Вешовић, који  му  је, као рођени  Васојевић, пришао  с особитом вољом и љубављу. (...). Велики труд, љубав и  пожртвовање које је госп. Вешовић уложио радећи на овом послу, донели су  несумљиво обилате и ми му можемо бити искрено захвални, што је нашу науку  обогатио једним ваљаним и врло корисним дјелом'', завршава академик  Ердељановић. У Другом свјетском рату није учествовао,  али је као српски  патриота био одан својој отаџбини и свом страдалничком народу. Послије  ослобођења радио је као професор у гимназији у Беранама гдје  је  и пензионисан.  Животни  принципи су му били морал и етика Лава Толстоја о коме  је  написао  и  посебан рад, али које је са осталим радовима изгорело заједно са  кућом. Др  Вешовић се није женио и није имао потомства. Као пензионер живио је  самачким животом у свом родном подпланинском селу Буковој Пољани надомак  Колашина, гдје  је 15. јануара 1968. године,  у 77-тој години живота испустио своју  племениту душу. Сахрањен је 17. јануара на сеоском гробљу Метешево уз  присуство бројних учесника из андријевачке, беранске, бјелопољске и колашинске  општине. Од  посмртних  остатака др Вешовића пригодним говорима опростили су  се др Божидар Вуковић из Бијелог Поља и Свето Мартиновић, наставник из  Бара  Краљских.