Зоран М. Зечевић ''ЛУКА Б. ПАЈКОВИЋ ''

ПАЈКОВИЋ Б. ЛУКА,учитељ

Рођен је 17. октобра 1907. године у село Лушцу, срез Берански, од оца Богослава и мајке Јоване, рођене Делевић. Завршио учитељску школу 1925. године у Беранама, са положеним испитом зрелости септембра 1927. године у истом граду. Практични учитељски испит положио 16. 12. 1933. године, у Скопљу. Кретање у служби: од 25. 19. 1925. до 15. 5. 1928. године постављен за учитеља основне школе у Купову, срез Гостиварски; од 15. 5. 1928. до 5. 8. 1932. године постављен за учитеља основне школе у Ровцима, срез Берански; од 5. 8. 1932. до 5. 11. 1934. године постављен за учитеља основне школе у Крушевцу, срез Пећки; од 5. 11. 1934. до 23. 11. 1936. године постављен за учитеља основне школе у Маштама, срез Андријевички; од 23. 11. 1936. до 17. 4. 1941. године постављен за учитеља Основне школе у Црном Врху, срез Берански. Током априлског рата 1941. у чину резервног капетана друге класе, као командир чете првог батаљона Комског одреда, упућен је на Албански фронт. Капитулација земље затекла га је у близини Скадра, одакле је избегао ропство и вратио се 493 АС, Г/183, П-VII, бр. 64 - службенички лист Мира Пајковића; Споменица четрдесетогодишњице мушке гимназије у Скопљу, 1894-1934. године, Скопље, 1934. 494 По казивању Драгице Петковић Марковић, у Београду 7. 3. 2016. Бојичи Ј. Михаило 278 кући. Јулских устаничких дана 1941. активно учествује у народном устанку, командујући лужачком четом, а касније бива постављен за команданта Манастирског батаљона. Поларизацијом устаника у Васојевићима фебруара 1942, приступа четничком покрету, гдје му се поверавају најодговорније командне дужности и све до четничког пораза на Лијевач пољу налазио се у Штабу војводе Павла Ђуришића. Учествовао је у борбеним операцијама, на територији Црне Горе, Босне и Херцеговине и Србије. За показану храброст у борбама на Калиновику, одликован је Златном медаљом Обилића, од стране генерала Драже Михаиловића. Током рата три пута падао је у ропство и успио да се спасе бекством. Први пут, послије разоружања четничких формација у Колашину, маја 1943, заробљен је од Њемца као комадант места Матешева, након чега се поново прикључио четничким јединицама, настављајући даљу борбу. Пред крај рата прешао је у Подгорицу, а отуда са избјеглицама из Црне Горе, на путу према западу. Други пут био је заробљен од усташа у Лијевач пољу код Бања Луке, гје га је спасио др Бранко Древић, Секулин синовац, након чега се домогао Аустрије. Тамо је по трећи пут заробљен прве половине маја 1945, разоружан од енглеских савезника, враћен и предат партизанима у Марибору, а отуда одведен на стратишта планине Похорје. Захваљујући срећним околностима (бекству) и овог пута успио је да спаси живот и, након двадесетодневне одисеје, поново се домогао Аустрије. Почетком јула исте године спроведен је у камп Санктфајт а отуда у камп „Пегец“ Шпитал на Драви. После ослобођења, нове власти прогласиле су га ратним злочинцем и осудиле у одсуству. Након три године проведене у Аустрији, успио је 1948. да емигрира у Канаду. Тамо је најпре радио као учитељ мањинских школа а потом постао бизнисмен. У браку са Десом Вујановић из Метериза- Зете, добио је образован и школован пород, кћер Весну (1958) и три сина, Радомира (1959), Веселина (1960), Вељка (1962). Бавио се публицистиком. Текстове, са тематиком четничког покрета у Васојевићима, објављивао је у послератним крагујевачким „Погледи“-ма, октобра 1990. Сећања на ратне догађаје и свој животни пут, објавио је у мемоарима „Страдање и Голгота“, који се сматрају једним од највјеродостојнијих казивања о страдањима црногорских четника током Другог свјетског рата, штампано на српском језику у Биографије Српских наставника Метохије у XIX-XX веку 279 Торонту. Такође, објавио је и збирку песама. Доживео је дубоку старост. Преминуо је у Торонту 1998. где је и сахрањен.