ЗОРАН М. ЗЕЧЕВИЋ ''MИЋОВИЋ Радула НИКОЛА (1892-1965) ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ ИЗ БЕРАНА''

MИЋОВИЋ Радула НИКОЛА

(1892-1965)

       Дипломирани правник, Аустро-угарски заточеник, посланик Велике народне Скупштине српског народа Црне Горе, дугогогдишњи  судија и предсједник неколико судова међуратног периода, друштвени радник, полиглота; оличење правог и достојанственог судије. Рођен је 17. јануара 1892. у селу Буче код Берана, у Старој Србији. Основну писменост стекао је у школи код манастира Ђурђеви ступови, Нижу гимназију на Цетињу, Гимназију учио у Крушевцу, матурирао у Другој београдској гимназији школске 1911/12. у генерацији са принцом Павлом Карађорђевићем и Милованом Арсенијевићем. Студије права похађао је на Правном факултету Универзитета у Београду, са прекидима током периода 1912/13- 1919/20. гдје је након ослобођења у двогодишњем року дипломирао 1920. године. Говорио је њемачки, француски, руски, а служио грчким и латинским.

       Током Првог свјетског рата као студент интерниран је 1916. у логор Болдогасон, гдје су му премрзле ноге. И поред хирушке интервенције у Сарајеву остао је трајни инвалид. Послије ослобођења као студент права делегиран је испред беранског округа за срез бјелопољски у Велику подгоричку скупштину српског народа Црне Горе која је изгласала уједињење са Србијом у заједничку државу. Године међуратног периода провео је на дужностима предсједника Првостепеног суда у Андријевици и Беранама, као и предсједника Аграрног и Касационог суда  у Косовској Митровици, Истоку и Ђаковици. У вријеме када је Виша државна претворена у Самоуправну гимназију, тада судија Првостепеног суда у Беранама Никола је током  1929-1932. предсједавао Школским  одбором и тако одржавао постојање школе од њеног укидања све до поновног повраћаја статуса пуне државне гимназије.  Нарочито је била значајна његова улога  као вође делегације угледних Беранаца која је јула 1932. на Цетињу поднијела лично краљу Александр I молбу за повраћај статуса гимназије што је уродило плодом.

       Поникао у имућној и угледној породици бучичких Мићовића, власника једног од варошких хотела, крупног стаситог изгледа, по природи миран, сталожен и мудар, читавог животног и радног вијека остао је госпоственог и достојанственог понашања у варошкој средини и судској дворани, високе стручности и моралних вриједности, ван политичких трвења, уживајући велики ауторитет и поштовање. Ратне године провео је без војног и политичког ангажовања, доследан демократским убјеђењима. Послије ослобођења залажући се за демократска права и слободе људи другачијих схватања и убјеђења, оглашен је од нове комунистичке власти „реакционарним елементом“, и тако остао без права запослења у судијској струци и  пензију, чији минимални износ је добио тек пред крај живота.

Из брака са учитељицом Видом, кћерком  проте Михаила Недића из Србије добио је достојан пород: Ксенију, сина др Момчила-Мома љекара, и Јелену-Году. За рад у правосуђу одликован је Орденом Југословенске круне четвртога реда (1933). Пензионерске дане провео је у Иванграду гдје је преминуо 3. новембра 1965. и покопан на Бучичком гробљу.