ЗОРАН ЗЕЧЕВИЋ '' ЉУБОМИР ПОПОВИЋ''

ПОПОВИЋ  Радивоја  ЉУБОМИР

народни посланик - грађевински инжињер

(1885-1961)

            Народни посланик Велике подгоричке скупштине из Беранског округа за варош Бијело Поље, грађевински инжењер, шеф Техничког одјељења у Беранама, полиглота. Рођен је 23. јула 1885. у Горњем Заостру код Берана, један међу првим високообразованим младићима из Доњих Васојевића. Трећи и четврти разред гимназије учио је у Скопљу (1901-1903), а пети до седмог у Солуну (1903-1906). Технички факултет-Грађевински одсјек из специјалности мостови и железнице са положеним дипломским испитом завршио је у Београду јануара 1911. Говорио је турски, француски и бугарски, а служио се италијанским и грчким језиком. Војни рок није служио.

            Према службеним подацима Министарства грађевина Краљевине Југославије, радну каријеру започео је као апсолвент на изградњи жељезничке пруге Чачак-Ужице. Потом је ступио у државну службу у Турској - Цариграду, (фебруар 1911-мај 1913); затим у Скопљу, гдје је 1913-1914. радио на путу Гостивар-Дебар, па Крушевцу и Беранама као инжињер  Министарства. Период од септембра 1922. до 1936. провео је као приватни преузимач. Током овог периода радио је на изградњи деонице пута Пећ-Чакор; изградњи пута Бијело Поље-Беране (1929); Рожаје-Нови Пазар; Колашин-Мојковац. Међу значајнијим радним подухватима сматрају се изградња тунела испод Вучковице на прузи Крагујевац-Краљево; жељезничка пруга Велес-Прилеп са три тунела; бетонски мост преко Тополке; стални надзор над изградњом болнице у Косовској Митровици.

            Од 1937. поново се вратио у државну службу најприје као надничар-контактуални инжињер, а од марта 1940. у звању инжињера на дужности шефа Техничког одјељења у Беранама све до почетка рата. Узео је активно учешће у јулском устанку 1941. и остао у партизанима до новембра исте године, након чега се вратио кући и налазио извјесно вријеме у кућном притвору. До краја рата није испољавао војно и политичко учешће. Послије ослобођења заузимао је значајно мјесто у руководећем кадру  Министарства грађевина НР Црне Горе, најприје код Среског Народног Одбора у Бијелом Пољу (од 24. августа 1945.), да би крајем године прешао у Пљевља за шефа Техничке секције, гдје је био укључен на изградњи пута Беране-Рожаје. Пензионисан је у Бијелом Пољу.

            Важио је за врло стручног и способног инжињера, великог организатора посла, заузимљивог у раду, изузетно марљив и радан, примјерног владања у служби и приватном животу. Одликовао се манирима господског држања и опхођења, људском ширином, високим стасом и мушком љепотом. За њега се везује и један врло значајан културни податак из историје музике у Бијелом Пољу, да је донио из Београда први  грамофон са плочама. Из брака је имао петоро дјеце. Пензионерске дане провео је у Бијелом Пољу гдје је преминуо децембра 1961., а покопан на градском гробљу Никољац.