Зоран Зечевић ''ТОМОВИЋ Милутина АНТОНИЈЕ-АНТO''

ТОМОВИЋ Милутина АНТОНИЈЕ-АНТO

учитељ-наставник грађанских школа

(1899 - 1979)

Учитељ народних основних, наставник и управитељ грађанских школа, књижевник, публициста, политички идеолог, национални, просвјетни и хуманитарни радник, бизнисмен. Рођен је 31. јануара 1899. у Ровцима код Берана од оца Милутина Томовића земљорадника и мајке Мирке Недовић. Основну школу похађао је у Доњој Ржаници а завршио у Србији, Драгачеву код Чачка, гдје је за вријеме Првог свјетског рата нашао уточиште. Четири разреда Педагошког одјељења при беранској Гимназији завршио је школске 1922/23. врло добрим успјехом и положеним испитом зрелости јуна 1923. Служење војног рока започето у Требињу 1925. прекинуо је након два мјесеца из здравствених разлога. Практични стручни учитељски испит положио је такође у Беранама септембра 1926. одличним успјехом, након чега је сљедећег мјесеца преведен на сталност у служби. Школовање је наставио као слушалац нижег течаја Више педагошке школе у Београду, Трећем колу, школских 1926-1928. Дипломирао је 1928. наприродно-математичкој групи а потом радио у звању наставника грађанских школа.

Током просвјетне каријере службовао је у више мјеста Краљевине СХС и Југославије, најприје као учитељ а потом наставник. Први пут постављен је 2. јула 1923. за учитеља основне школе у селу Винице код Штипа, брегалничкe области (Македонији). Потом је учитељевао у селима скопске области: Бездану, Кожуљу, Бистрици, а као студент ВПШ (октобар 1926 - август 1928) водио на служби у Београду. Након дипломирања августа исте године постављен је за наставника Грађанске школе у Сјеници, а потом радио у грађанским школама: Билећи(1935), Невесињу (1936), поново Сјеници (1937) и Будви (1939), гдје је крајем новембра 1938. стављен у пензију. По потреби поново је реактивиран за наставника у Кратову. Управитељску дужност вршио је у школама: Сјеници, први пут, фебруар - септембар 1935. и други фебруар 1940 - септембар 1943; Билећи, септембар 1935 - октобар 1936; Будви, јануар - септембар 1939.

За ваншколски и редован рад у школи од стране Управе Краљевског фонда награђен је са 2.500 динара (1932) а службено оцјењиван одличним до 1937. а потом повољним оцјенама. Ратне године провео је на служби у Грађанским школама: Сјеници, одакле је почетком маја 1943. по молби премјештен на кратко у Беране на раду при школском надзорништву; Сокобањи (1944) и Младеновцу.

Од ваннаставних активности био је ангажован у чланству: Професорског удружења, Удружења ратника, Четника, Јадранске страже, Црвеног крста, Земљорадничке задруге чијом заслугом су основане бројне: Кредитне, Набављачке и Сточарске задруге, Главног Савеза Земљорадничких задруга у Београду и један од управника Филијале у Скопљу, члан Демократске партије, Сокола и Удружења пријатеља Француске. На хуманитарном пољу основао је и био предсједник Црвеног крста у Сјеници и Билећи и члан Главног одбора Црвеног крста. Ширио је соколство и учествовао на Соколским слетовима у: Београду, Софији и Прагу. Сарађивао је у више листова и часописа: Правди, Политици, Јужном Задругару, Земљораднику, Задрузи, Прегледу, Јужном Прегледу, као и омладинским листовима и часописима. Своје књижевне радове потписивао је псеудонимом „Драгачевац“. Новинарску активност је наставио и у емиграцији сарађујући готово у свим српским листовима: Американском Србобрану, Канадском Србобрану, Гласу Канадских Срба, Слободи, Братству, Гласнику СИКД Његош. Био је повјереник часописа Тамо далеко (Мелбурн, 1959); уредник Споменице цркве Грачаница у Виндзору и Споменице Црногорског просвјетног клуба у Детроиту; као и први предсједник и доживотни почасни предсједник Мјесног одбора СИКД Његош за Детроит и Виндзор. Публиковао је аутобиографске приче из дјетињства „Тужне успомене“ (Мелбурн,1959) и припремио за штампу „Владавина митрополита Петра II Петровића-Његоша“.

Без непосредног војног учешћа током рата заузимао је важно мјесто у идеолошким акцијама пропагирања четничког покрета „Равна Гора“. Заједно са учитељем Митром Ђукићем уређивали су у Колашину лист „Дебела Позадина“ Непосредно пред ослобођење успио је да емигрира из земље. Најприје се настанио у Аргентини-Јужној Америци а отуда 1952. преселио у Канаду гдје је пуних тридесет година водио књижару и остао запажен донацијама према хуманитарним, културним и просвјетним организацијама.

Из брака закљученог јуна 1929. са сјеничанком Рајном В. Карамарковић добили су синове: Велислава (1931-1974) дипломираног правника и Владислава-Батицу (1933-2012) социолога, универзитетског професора. Преминуо је 7. марта 1979. у Виндзору, Онтарију-Канади и тамо сахрањен на гробљу Мемориал Гарден.

Извори и литература:

1. АСЖ-МПНРС, Г-183, Службенички лист/Централни, Томовић Антоније, Т- XIV, бр. 26.

2. ДАЦГ ФМПЦП, Службенички лист/Бановински, К-244, р. бр. 76. Томовић Антоније.

3. Виша педагошка школа у Београду (живот и рад школе од њена оснивања до краја школске 1929/30. године. Према службеним подацима саставио Живојин Цветковић секретар ВПШ). Приложено као додатак Просветном гласнику за 1930. год. стр. 7; Ибид, Споменица десетогодишњег рада ВПШ у Београду 1924-1934, Београд, 1935. стр. 266, р. бр. 454. Слушалац нижег течаја шк. 1926/27-1927/28. отсек природњачки.

4. Американски Србобран, Година LXXIII, Број 15310, 23. април 1979. стр. 2 и 3. In memoriam +Антоније (Анто) М. Томовић професор и писац; Ибид, Број 15324, 1. јун 1979. стр. … Тужно обавештење + Антоније (Анто) М. Томовић; Ибид: Његош-Гласник Српског историјско-културног друштва, свеска четрдесет трећа-децембар 1979. Наши преминули чланови и пријатељи, стр. 150-151. Урош Зоњић: + Антоније М. Томовић 1899-1979.

5. Здравко Делетић, Учитељска школа у Беранама 1919-1929. Кос. Митровица 2002. стр. 140.

6. Дашић др Миомир, Ровца код Берана, Подгорица, 2008. стр. 213-214, 310, 318. Анто Томовић.

7. Марко Лопушина-Душан Лопушина: Енциклопедија Српске дијаспоре - Срби у прекоморским земљама, Београд, 2016. стр. 438. Томовић Антоније (Беране 1899 - Винздор 1975), српски активиста, сарадник емигрантске штампе.