ЗОРАН ЗЕЧЕВИЋ ''ТОМА ЈОКСИМОВИЋ ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ 1918''
ЈОКСИМОВИЋ Бошка ТОМА,
НАРОДНИ ПОСЛАНИК ИЗ БЕРАНА
учитeљ
(1874 - 1944)
Национални и просвјетни радник, народни трибун, војник и ратник, интернирац и ујединитељ, један од знаменитих васојевићких првака са почетка двадесетог вијека, хонорарни учитељ на раду у беранској Гимназији и Педагошком одјељењу. Родио се 20. октобра 1874. (1878) године на Бучу код Берана, у породици стотинаша Бошка Јоксимовића и мајке Јелисавете, кћерке попа Јaнићија Бојовића. Основну школу је завршио при манастиру Ђурђеви Ступови, наставио 23. коло Богословско-учитељске школе у Призрену школске 1899/1900., након чега се опредијелио за учитељски позив.
Просвјетну службу започео је 1. септембра 1901. године у селу Бобово код Пљеваља, на којој дужности је остао пуних седам година а отуда премјештен у Будимљу 1908. године, потом Бучу, и Основној школи код манастира Ђурђеви Ступови. Кратак период (1915) заступао је школског надзорника новоослобођених крајева. Између два свјетска рата службовао је као учитељ беранске Основне школе на којој дужности је пензионисан 12. августа 1937. године. Током свих година службовања ''оцјењиван је одличном оцјеном а у школи и ван ње радио са успјехом''. По потреби службе ангажован је за хонорарног наставника од часа у Гимназији и на дужности провео од 7. септембра 1919. до разрешења 19. априла 1922. године. Прве године предавао је писање и вјеронауку а наредне школске, вјеронауку, зоологију и географију. При Педагошком одјељењу за 1921. годину помиње се као наставник вјеронауке.
Познат као национални радник, оглашен велеиздајником у злогласној ''Нури-беговој афери'' (1909), бјекством у Црну Гору избјегао је спровођењe у Сјеницу. Ухваћен на превару, осуђен на петнаест година робије у оковима је провео годину дана у приштинској тамници. Интервенцијом и залагањем српске, црногорске и руске дипломатије пуштен је на слободу. Као неустрашив борац учествовао је у Првом балканском и свјетском рату. Ослобођењем Васојевића и Метохије постављен је за секретара обласне управе у Гусињу а потом за првог среског начелника Пећи и остао на дужности до окончања балканских ратова, након чега се посветио учитељском позиву. Капитулацијом црногорске војске интерниран је у Мађарску (у Болдогасон!?), а по повратку у завичај, јесени 1918. године активно учествовао на уједињењу Србије и Црне Горе, и испред беранског Среза изабран за народног посланика Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, која је одржана у Подгорици новембра 1918. године. Активно и свестрано укључен у друштвено-политичком и културном животу Берана, изузетних говорничких и радних способности биран је на бројним и одговорним функцијама. Био је предсједник среског Патриотског одбора и војвода Четничког комитета (1909), предсједника Народне одбране, члан Политичког четничког комитета Павла Ђуришића и др. Досљедан патриота и монархиста, иако поодмаклих година током Другог свјетског рата учествовао је у првим линијама четничког покрета, због чега је као националиста интерниран пролећа 1943. године у логор Бари. Капитулацијом Италије, Њемци су га отпустили и пребацили за Београд, одакле се вратио у Беране. Животни пут завршио је трагично у селу Тмушиће код Берана, с јесени 1944. године, гдје је убијен из користољубља од стране својих кумова. Посмртни остаци нису никада пронађени.
За дугогодишњи национални и просвјетни рад, као и војничке заслуге одликован је: Даниловим крстом петог степена (1906), Орденом Св. Саве четвртог степена (1923), Златном медаљом за грађанске заслуге (1923), Споменицом за рат 1914.-18. (1925), Златном медаљом за храброст (1926), Споменицом за ратове 1912.-13. (1927), Орденом југословенске круне четвртог реда (1939), Орденом Југословенске круне трећег степена (1940), Бијелим орлом трећег степена и другим одликовањима.
Зоран М. Зечевић