ЗОРАН ЗЕЧЕВИЋ ''МИЛОСАВ РАИЧЕВИЋ ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ 1918. ИЗ ВАСОЈЕВИЋА

РАИЧЕВИЋ  Вуксана  МИЛОСАВ

                   посланик из Берана, државни савјетник у пензији

(1875-1957)

            Истакнути национални радник из Васојевића, министар у  влади Књажевине Црне Горе и министар без портфеља у Влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, први дипломирани правник из Трепче код Андријевице, заточеник тзв. Бомбашке-Васојевићке афере, комита из времена аустро-угарске окупације, ујединитељ и представник беранског округа у Великој подгоричкој скупштини српског народа Црне Горе у Подгорици 1918. године; народни посланик у два мандата, досљедни политичар и радикал, државни чиновник и адвокат.

            Рођен је 13. септембра 1875. године у Трепчи у Васојевићима, од оца Вуксана, племенског капетана и првог комаданта Шекуларско-трепачког батаљона, и мајке Марије, као најстарији од три сина. Основну школу свршио је у Андријевици, Прву мушку гимназију у Београду школске 1896/97. Студије права завршио је у Петрограду. По завршеним студијама вратио се у Црну Гору и 1902. године ступио у државну службу, најприје као писар, а годину дана доцније постаје секретар Министарства правде, затим вршилац дужности предсједника суда у Никшићу, потом у Бару. У првом црногорском уставном кабинету 1906-1907. био је министар правде и заступник министра просвјете и црквених послова.

            Као напредни васојевићки интелектуалац, школован у Србији и Русији, у то вријеме предсједавао је Уређивачким одбором никшићког листа ''Народна мисао'', познатог по беспоштедном критиковању режима и пропагирању демократских идеја, због чега је пао у немилост књаза Николе I Петровића. У вријеме Бомбашке- Васојевићке афере, оптужен је и осуђен на дванаест година робије, од којих пет ипо година је тамновао у чувеној по злу подгоричкој „Јусовачи“, од тога једну ипо годину окован у самници. Амнестиран је послије освајања Скадра 1915. године.

            Први свјетски рат провео је у комитовању заједно са бригадиром Радомиром Вешовићем и тако избјегао интернацију, а пријавио се окупационим властима пред крај рата након његове амнестије. У вријеме пробоја Солунског фронта, на територији Андријевице и Берана, као члан Одбора за уједињење био је један  од главних агитатора уједињења Црне Горе и Србије, што га је због просрпске политике довело у сукоб са Радомиром Вешовићем. Ослобођењем Берана, заједно са беранским првацима формирао је нову власт у Беранама и прогласио уједињење Васојевића са Србијом и послао проглас српској војсци о постојању „Мале Србије“ у Васојевићима, а себе именовао за Окружног начелника вароши.

            На Великој народној скупштини српског народа Црне Горе, одржаној у Подгорици октобра 1918. представљао је беранске Васојевиће, био члан Извршног одбора за уједињење и један од најагилнијих учесника Скупштине. Као члан Одбора лично је однио у Београд одлуку о уједињењу. У новој Влади, првом кабинету Стојана Протића, именован је за министра без портфеља (7. децембар 1918-17. март 1919). Због неслагања са Главним одбором странке у Црној Гори, поднио је оставку на положај и наредне 1920. године преселио у Београд. Истакнут као радикални првак, два пута је  биран за народног посланика, први пут у изборима за Конститутивну уставну Скупштину Црне Горе, и други пут као носилац радикалне листе  у Скупштини краљевине С.Х.С. 1920. године.

            Августа 1920. постављен је за члана Државног Савјета, а нешто касније за предсједника Хипотекарне банке. Сукоб са предсједником Владе, Петром Живковићем, био је одлучујући за престанак његовог рада у државној служби. Тада напушта Београд и породично прелази у Пећ, гдје отвара адвокатуру. Почетком априлског  рата 1941. године избјегао је у родну Трепчу, одакле се из материјалних разлога поново вратио у Београд прије јулског устанка. Ратне године провео је у Београду без војно-политичке припадности. У приватном животу високих карактерних особина, ћутљив, тих и сталожен, принципијелан, савјестан и правичан, али веома оштар и пријек према неправди и неправилностима, често га је доводило у сукоб са највећим властодршцима.      Из брака са Даринком Радосављевић, има три кћери: Радмилу, Марију -архитекту и Вјеру - музиколога, удату Зечевић. Пензионерске дане провео је у Београду, пишући мемоаре о плодној историјској прошлости, остављајући их у рукопису и недовршене. Преминуо је 17. маја 1957. и покопан на Новом гробљу.

Зоран Зечевић