ЗОРАН ЗЕЧЕВИЋ ''МИЛИЋ БОЈИЧИЋ-КОМСКИ''
БОЈИЧИЋ Радисава МИЛИЋ-КОМСКИ
учитељ
(1902 -1986)
Учитељ народних основних школа, резервни капетан прве класе југословенске Краљевске војске, четнички командант, национални радник и књижевник, један од најплоднијих писаца и пјесника српске емиграције у САД, учесник оба свјетска рата, хаџија. Рођен је 28. августа 1902. на Бучу код Берана од оца Радисава Бојичића тежака и мајке Радосаве Стојановић из Трешњева. Школовање је прекидао током Балканског и Првог свјетског рата. Три разреда Педагошког одјељења при беранској Гимназији завршио је школске 1922/23. врло добрим успјехом и примјерним владањем. На испиту зрелости марта 1923. призната му је зрелост и способност за учитеља. Практични стручни учитељски испит положио је септембра 1927. повољним успјехом пред Испитним одбором Мјешовите учитељске школе у Беранама након чега је новембра исте године преведен из привремене у сталну службу. Служио се француским језиком. Војни рок одслужио је у Школи резервних пјешадијских и артиљеријских официра у Сарајеву (17. август 1923 - 17. мај 1924) са положеним испитом за чин резервног пјешадијског потпоручника. Такође је завршио и Економски курс.
Просвјетну службу започео је 13. марта 1923. као стални учитељ Основне школе у Баћу код Рожаја до одласка у војску 17. августа 1923. а наставио по повратку 22. мај - 16. октобар 1924. Потом је премјештен у Скопску област: Сараћинце код Тетова доњополошког среза, па Смоларе (1925) струмичког среза, Пожаране (1925) и Чегране горњополошког среза. По молби је враћен у берански срез: Штитаре ( 21. октобар 1926-21. септембар 1927), Лужац (21. септембар 1927- 25. јун 1928) одакле је поново упућен у Македонију, село Новаци код Битоља. Потом је двије године (1928-30) службовао на Косову, Полатни среза лабског, па Гостивару (1930) гдје је у периоду фебруар - децембар 1935. радио као хонорарни наставник од часа за француски језик и гимнастику при Грађанској школи, након чега је премјештен у Нови Пазар (1935-1938) а отуда у Маште код Берана, од 30. јула 1938. до почетка рата априла 1941. гoдине.
Према службеним карактеристикама: „ Необично вредан и педантан радник, владања у служби и ван службе је примјерног. Члан свих културно-просвјетних националних организација у Гостивару. Као учитељ помагао је рад културно-просвјетних установе. Био секретар Среског одбора Црвеног крста и просвјетар Соколског друштва у Гостивару“. (Гостивар, за школску 1933/34. оцијењен одличан). За рад у школи од 1926. оцјењиван је одличним оцјенама.
Један је из групе Беранаца који су упутили писмени протест Југословенској Влади због приступања Тројном пакту. Током рата опредијелио се монархистичко-националистичком покрету. У чин резервног капетана прве класе унапријеђен је априла 1941. За командира Бучичко-Печичке чете постављен је октобра 1941; команданта Манастирског батаљона (1942); потом је био командант беранске четничке бригаде; члан привременог пријеког војног суда и члан Националног одбора за срез Беране. Од стране комуниста и италијана подједнако је третиран као опасан националиста и осуђиван на смрт. Заробљен од италијана маја 1943. интерниран је у Италију, логор Карбонаре код Барија, а по капитулацији прешао у Египат, логор Талумбату, и прикључио јединицама Југословенске краљевске војске у Ел Аришу одакле је два пута посјећивао Јерусалим и постао хаџија. Из Египта се вратио у Италију а отуда 1951. иселио за стално у Сједињене Америчке Државе, Детроит. Прво вријеме био је учитељ националних народних школа и активиста српске емиграције а потом радио у аутоиндустрији до пензионисања. Активно је сарађивао у: Црквено школској општини Св. Вазнесенија Господњег, Српској народној одбрани, Српско Историјско-културном друштву „Његош“, Клубу „Дража Михаиловић“, Удружењу ратника Краљевине Југославије, Црногорско просвјетном клубу... .
Бавио се књижевним радом. Објављивао је у више листова и часописа: Правда, Време, Соко, Венац, Косово, Самоуправа, Гласу Црногорца, Вардару, Политици. Доласком у Сједињене Америчке Државе наставио је сарадњу у листовима српске емиграције: Американском Србобрану, Гласу Канадских Срба, Српским Новинама, Гласу Равне Горе, идр. Објавио је књижевне радове: Етника Малог Косова (студија), Полог (еп), Тријумф победника (спјев), Рах-Поема Марсељске трагедије 1957. (драма), Равногорски Божури 1945. и 1966. (поезија), Епска трилогија 1957 и 1973; Колубарска битка-Епска трилогија 1976, Поетско огледало-Песме лабудова 1978; Равногорски венац (спјев), Србија се буди (оглед), Оптужница, Христова Голгота (спјев), Милутин Бојић, Историја књижевности српске емиграције са пописом писаца, Албанска Голгота (драма), Босанска Голгота (драма), Будимка (драма), Косовски храм (спјев), Видовданке (спјев), Зраци сунца међу громовима (спјев), Комско цвеће (спјев), Сонети, Историја грађанског рата у Црној Гори, Приповетке, Мемоари, Чланци, Некролози, Говори и др. Предговоре за његова дјела више пута писао је Јован Дучић.
Као ђак добровољац учествовао је у Првом свјетском рату. За учешће у ратовима и националном раду одликован је: Албанском споменицом (1925), Југословенском круном Петог реда (1930) и орденом Св. Саве (1933), Златном медаљом за храброст-Обилића медаљом (1942). Женио се два пута, први пут маја 1922. Зорком Вуковић, унуком војводе Миљана, са којом је обродио четири сина: Милана (1923), Миладина-Мишо (1926), Милутина-Луја (1927), Драгутина (умро као дијете), и кћер Миланку (1932-1986) удату Саичић. Из другог брака у Америци, са удовом Маријом Томашевић-Мери (+1984) поријеклом са Кордуна није имао порода. Преживљавајући тешку породичну трагедију смрт дјеце, болестан, неколико пута оперисан, преминуо је 30. октобра 1986. у Детроиту, држави Мичиген-САД, и тамо покопан на гробљу Вудмир.
Зоран М. ЗЕЧЕВИЋ