ДР МИЛЕНКО ВУЈОВИЋ ПРЕДСЈЕДНИК УДРУЖЕЊА РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА 1912 1918 ЊИХОВИХ ПОТОМАКА И ПОШТОВАЛАЦА БЕРАНЕ ОД ОБНОВЕ РАДА 1996 ГОДИНЕ

примаријус доктор Миленко Вујовић, први потпредсједник Удружења, (од оснивања 15. новембра 1996. (до своје смрти 28. јануара2012.)

''Примаријус доктор Миленко Вујовић рођен је 1932. године у селу Дапсиће, од оца Тодора и мајке Милке, рођене Цвијетић. Основну школу је завршио у родном Дапсићу, осморазредну гимназију у Беранама, а Медицински факултет у Новом Саду. Војни рок је служио у Санитетској официрској школи у Љубљани. Као љекар службовао је у Дому здравља у Беранама, чији  је шеф био четири године. Потом 1974. године завршава специјализацију интерне медицине, на Интерној клиници у Београду. На основу стручних радова, објављених у медицинским часописима, 1983. године стекао је звање примаријуса. Био је шеф инфективног одјељења у Беранама 12 година, а 1987. године прелази у Нову Варош, гдје је постављен за директора Центра за превенцију, лијечење и рехабилитацију КВО ''Златар''. На Златару је радио осам година .

У мандантном периоду од 1979. до 1982. године биран је за посланика у Скупштини Црне Горе у Вијећу удруженог рада.

Добитник је бројних захвалница и плакета од Црвеног крста, школа и радних организација. Одликован је орденом заслуга за народ са сребрном звијездом и орденом за војне заслуге са сребрним мачевима.

Доктор Миленко Вијовић се бавио и књижевним радом, обвјавивши седам  књига, заузимајући тако завидно мјесто  међу бројним књижевним ствараоцима са ових простора. Био је члан Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању и члан Југословенске књижевне заједнице.

Доктор Миленко Вујовић је био и предсједник Покрета за очување српства у Црној Гори, затим предсједник Центра за равноправност и конститутивност српског народа у Црној Гори, члан Српског културног центра ''Жупан Првослав'', предсједник редакцијског одбора листа ''Пензионер'', сарадник часописа ''Србобран'' и потпредсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918. године, њихових потомака и поштовалаца.

        Бавио се и књижевним радом, обвјавивши седам  књига, заузимајући тако завидно мјесто  међу бројним књижевним ствараоцима са ових простора. Написао је и објавио: ''Анегдоте'', Беране, 2004., ''Записи и сјећања'', Беране, 2006., ''Tомица Чукић - вјерник српства и отаџбине'' (заједно са Радомиром  Губеринићем), Београд-Бијело Поље, 2003., ''Истина о српству у Црној Гори'', Андријевица, 2006., ''Узори и укори'', Беране, 2008., ''Љекари и медицинско особље страдали у борбама народа Црне Горе'', Беране, 2009., ''Мртва уста не говоре'', Беране, 2011.

Овако богата биографија примаријуса доктора Миленка Вујовића сама по себи говори о каквој се личности  ради, суочавајући нас са тежином његовог одласка са овоземаљског свијета и стављајући нам до знања да је био човјек који заслужује дужно поштовање и вјечити незаборав.

Али, свјесни неумитности природних и болошких закона по којима смо сви смртни, опраштамо се данас од човјека које је поред великог дјела, иза себе оставио и пуну кућу здравог и узорног потомства, које ће на достојанствен начин знати да носи терет живота онако како је он то радио. Све то заједно указује   да је примаријус др Миленко Вујовић на најбољи и најчаснији  начин заокружио своју животну причу, трасирајући пут младим нараштајума, онако како то чине само перјанице и  одабрани  синови српскога народа.

Био је велики хуманиста и, ако се то може тако рећи, народни љекар који је лијечио и љековима и ријечима.  Знао је да  управо та топла и блага ријеч, прожета хумором,  улијева наду, представљајући најбољи лијек за све ране овога свијета. Лијечио је у здравственим установама гдје је радио, али, поред тога, скоро да нема  мјеста и куће у нашем ширем окружењу гдје наш доктор Миленко није стигао, обављајући своју хуману исцјелитељску мисију и пружајући савјете злата вриједне. Такви људски и хумани подухвати дали су му најузвишеније мјесто и међу својим колегама љекарима, али и почасно мјесто у народу којег је волио колико и свој завичај, коме је уосталом посветио   читав свој живот.

Примаријус доктор Миленко Вујовић се истински залагао за очување наше традиције, културе и историје, дајући немјерљив доприност да се свијету на прави начин саопшти истина о српском народу. То је чинио и преко својих књига и бесједа које ће остати упамћене и дубоко урезане у срцима свих истинских  поштовалаца и вјерника у истину и правду.  Тако је, као добровољац 1991. и 1992. године  учествовао на дубровачком  и  три мјесеца 1999. године на косовско- метохијском ратишту, вјерујући у исправност борбе српског народа.

Примаријус доктор Миленко Вујовић се пуних петнаест година налазио на мјесту потпредсједника Удружења ратних добровољаца 1912-1918. година, њихових потомака и поштовалаца, одан идеји оних који су  вјековима борећи се   ''за крст часни и слободу златну'', своје кости узиђивали у слободу коју данас уживамо. Давао је тако пуни допринос да се од заборава отргну значајни догођаји и  јунаци, ратни  добровољци,  који су се  храбро  борили против вишевјековних завојевача, наглашавајући да се културно, духовно, друштвено и историјско јединство српског народа у Црној Гори мора бранити свим демократским средствима, ради очувања националног,  језичког и свеукупног идентитета. Борио се као човјек и хуманиста против свих врста дискриминације, а највише против дискриминације српског народа у Црној Гори, знајући да српски дух, без обзира на бројне потешкоће, никада није поклекнуо на светим водама Лима. Био је велики заљубљеник у нашу ''мајку Русију'', знајући често да, онако како је то само њему доликовало, започне ''Запјевајмо сви из гласа - без Русије нема спаса'', доказујући тако чистоту своје словенске душе и потребу за јединством православних народа.

Наше Удружење је недавно донијело одлуку да примаријуса доктора Миленка Вујовића прогласи за почасног предсједника, али на жалост он за живота није дочекао да ту одлуку и свечано озваничимо. Међутим, њему ће, без обзира што више није међу живима,  то мјесто почасног предсједника увијек припадати, јер је то својим чињењем итекако заслужио, иако му у животу нијесу биле важне  титуле , о чему говори и чињеница да је нама млађима давао предност, подучавајући нас да будемо прије свега људи, па тек онда носиоци одређених звања.

            Драги наш докторе Миленко, хвала ти за све што си учинио за наше Удружење и за све што си дао твојим Беранама, које те данас ипспраћа на вјечни починак и које ће те с поносом  помињати и по добру памтити.''

Предсједник Регионалног Удружења из Берана Горан Киковић, професор историје, на комеморативној сједници, одржаној 28. јануара 2012. године у сали СО Беране, је изговорио ове ријечи о др Миленку Вујовићу