ДАВИД ЛАЛИЋ ''ВОЈВОДА МИЉАН ВУКОВ ВЕШОВИЋ''

ПИШЕ ДАВИД ЛАЛИЋ

 

ВОЈВОДА МИЉАН ВУКОВ

1820 – 1886

 

 

 

 

 

 

 

Четрдесетих година XIX вијека у Васојевићима је отпочео велики покрет народног ослобођења од Турака. Војни, политички стратег овог подухвата је легендарни војвода Миљан Вуков Вешовић. Уз помоћ врсних народних главара и првака Миљан Вуков је успио да за непуну деценију изврши духовно и политичко сједињавање свих братстава на територији Лијеве Ријеке и Лимске долине и да их тако удружене прикључи слободном дијелу Црне Горе, чиме је увећана територија Црне Горе онолико колико је износила под влашћу владика из куће Петровића.^[1] 

Послије величанствених побједа Црногораца на Крусима, Мартинићима, Морачи и др., почео се јаче осјећати дух јединства црногорског племена, тако да је крајем XVIII и почетком XIX вијека идеја ослобођења захватила читав црногорски народ од Отоманске империје.

Лично је јунак и војни стратег без конкуренције у средини и времену у којем је живио, у времену у којем су се стекли историјски услови за велики покрет.

Успоставио је прву организовану власт на широком простору Лијеве Ријеке и Лимске долине по угледу на, организацију власти у слободном дијелу Црне Горе.

Идејни је и духовни ујединитељ Васојевићког племена и свих других братстава која су живјела на територији Шабанагића, касније Васојевићке нахије. Рођен је 1820. године, у селу Лопатама у Лијевој Ријеци.

Рад и активност овог војводе измијениће из основа историју тога краја, дати нови полет ослободилачкој мисли на широком простору од Вјетерника до Берана, Колашина, Плава и Андријевице. Његовом заслугом прошириће се црногорска држава тамо гдје стварна власт и јурисдикција владика још није била допрла.

У старије вријеме носиоци власти обично су били кнезови. Касније су то војводе и барјактари. У доба Миљана Вукова барјактарство је било једно од видљивих знакова моћи, не само појединаца већ и братства и братственичких заједница, којима је барјактар припадао.

Историја овог барјака је занимљива. 1812. године, стигао је у долину Лима Карађорђев војвода Хаџи – Продан Глигоријевић, с намјером да побуни тамошње становништво против Турака.

Барјак је припао тада гласовитом љеворијечком јунаку Милошу Спахову Вешовићу, стрицу војводе Миљана.

Послије смрти Милоша Спахова, барјак је дошао у руке његовог сина Века. Веко је убијен у једном окршају са Турцима из околине Берана.

Тада је настало питање коме од Љеворијечких братстава треба да припадне барјак. У то вријеме Кучи и остала брдска племена контактирали су са турским властима у Скадру. 

Послије међусобног вијећања кучких и љеворијечких главара са скадарским валијом Осман – пашом, Осман – паша је у Скадру прихвативши приједлог Куча, Петра Вукова да се знамење племенске моћи у Лијевој Ријеци, односно барјак, додијели Миљану Вукову Вешовићу.

Кад је из турских руку примио барјак Миљан Вуков је донио судбоносну одлуку да барјак однесе на Цетиње код тадашњег црногорског владике и владара Петра ИИ Петровића Његоша, и добије благослов и одобрење за ношење барјака.

Турско барјактарство требало је претворити у српско. За ово је постојао једини начин да се непосредно обрати црногорском владици и измоли опроштење због контакта са Турцима.

Овај Миљанов поступак говори о дубини расуђивања, снази Миљанове личности, зрелости и политичкој далековидости.

Миљанов одлазак на Цетиње наишао је на хладан пријем и послије неколико дана одбијања да прими дошљака, Његошу се Миљан јако допао. Миљан је био и физички изразито лијепо грађен, што је његовом држању давало импонзантан израз. Његош је том приликом потврдио Миљанова барјактарство над Лијевом Ријеком. Наредио је да му донесу барјак са ознаком Црне Горе.

Охрабрен овим пријемом и односом Миљан се вратио са намјером да настави са радом на остварењу главног националног циља.

Његош је с’ обзиром на болест и осјећање блиске смрти упознао свога насљедника Данила Петровића са Миљаном и том приликом обавезао их да се побратиме. Тај акт побратимства имаће велики значај за догађаје који ће касније доћи.

Преломне године у раду Миљана Вукова на остваривању независности Лијеве Ријеке од сусједних племена а тиме и посредно од Турака биле су 1848. и 1849. година. Практичном активношћу постао је прави племенски вођа и политички визионар. Присајединио је себи сусједно племе Братоножиће тако да му је био отворен пут да изведе епохални подвиг народног буђења на широком простору Лимске долине с друге стране Комова у „нахији Шабанагића“.

У вријеме Миљаново, „Шабанагића нахијом“ називала се пространа област која се пружа од Плавског језера и извора ријеке Лим, обухватајући плодна насеља Лимске долине до Бихора иза Берана. На западној страни простирала се према ријеци Тари и Колашину.

Пошто су Турци давали привилегије исламизираној популацији у првој половини XИX вијека настао је снажан талас прихватања ислама, како код васојевићких тако и код невасојевићких братстава. Овом се таласу супротставио игуман манастира Ђурђеви Ступови, Мојсије Зечевић.

Његошевом смрћу 1851. године, престала је да постоји теократска власт у Црној Гори. На пријесто је ступио први свјетовни владар, Његошев насљедник, енергични књаз Данило Петровић који је већ био побратим војводе Миљана Вукова, што је несумњиво било од утицаја на даљи ток догађаја у нахији. Данило је желио да се његова релативно малена и пасивна територија повећа плодном и економски значајном територијом Лимске долине. Књаз Данило је био један од најпредузимљивијих владара из породице Петровића и непоколебљиви поборник акције против Турака у Херцеговини и на сјеверу Црне Горе.

Зато су Турци процијенили Данилову динамичност и 1852. и почетком 1853. године, упутили огромну војску на Црну Гору и направили жељезни обруч којим су опасали малу књажевину.

Прослављени турски заповједник Омер – паша Латас направио је план за њено дефинитивно уништење.

Црногорци су пружили беспримјеран отпор који је достизао границу самоубилачког очајања. Између многих примјера храбрости истиче се одбрана манастира „Острог“.

Лична храброст Црногораца и дипломатска активност Русије и Аустрије зауставили су Омер – пашину операцију.

У бојевима 1852/1853 године, Данило је рачунао на Миљана и његово племе, које је у то вријеме представљало значајна војнички фактор. Створен је народни покрет који више није било могуће занемарити. Тада је књаз Миљана Вукова Вешовића поставио за војводу свих Васојевића и црногорског сенатора, а капетана Лијеве Ријеке Николу Бошкова Томовића именовао је за васојевићког сердара. Ово је било прво и једино сердарство у племену Васојевићи. Миљану је повјерио пуну војну, судску и административну власт и указао да све што се уради на том простору у његово име, Књаз унапријед одобрава и прихвата.  

Код Осман – паше, скадарски бегови су издејствовали одобрење за оружани поход на нахију. Припремала се одлучујућа битка. Турци су планирали напад из три стратешки важна правца.

Одлучујући ударац је предвиђен од Плава према Полимљу, затим од Бихора преко Полице у правцу манастира Ђурђеви Ступови. Трећи турски одредишао је од Колашина у намјери да се пребаци преко Горњих села и споји са другим Турским одредима код манастира Ђурђеви Ступови.

Књаз је упутио неколико стотина прекаљених ратника састављених од чета: Пипера, Морачана, Ровчана на челу са сердаром Јолем Пилетићем.

Око 8 000 Турака од којих 3 000 коњаника силовито су јуришали на црногорску војску, која је на Полимљу 1854. године, доживјела катастрофалан пораз. Од истакнутих црногорских главара у овом боју погинули су Или Шошка и Глигорије Пижурица, командант Ровачког одреда који је посебно страдао. 

На Илиндан 1858. године, црногорске снаге су извршиле напад на град Колашин и разориле га. О лијепом примјеру самилости, у том боју, пише војвода Гавро Вуковић: “Једна Туркиња изродила је из племена свога ђетића од десет година међу наше војнике преклињујући их да га спасе. Војници су га примили и обасули пажњом.”

Напад на Колашин и Граховска битка, ставили су до знања Турској и цијелој Европи да на Балкану постоји један мали народ који не воид само успјешне герилске борбе против Турака, већ је оснажен и оспособљен за велике битке и акције.

У међувремену Турци нападају Фемића капетанију. Са неколико себи привржених рођака, капетан Фемић изузетно храбри јунак из Фемића крша, мјеста које је дубоко засиједало у турску територију, касније жестоког отпора, затворио се у кућу у којој је јуначки погинуо, изгорио са својих дванаест рођака.

Васојевићи су затим 1858. године, узвратили нападом на Бихор када су јако страдала погранична села: Врбица, Петњица, Кутње брдо итд…

Поразом Турака на Грохову 1858. године, успјесима и операцијама против Турака, увођењем реда и закона у својој држави као и њеним знатним проширењем, књаз Данило је скренуо пажњу великих сила, а посебно француског цара Наполеона ИИИ. Под притиском велики сила, Турска влада је пристала да у пракси спроведе акт разграничења државне територије са Црном Гором, чиме је индиректно признала, и њену фактичку независност 1859. године.

У комисију за разграничење Турске и Црне Горе, ушли су представници великих сила: Француске, Њемачке, Аустрије, Енглеске и Русије.

Поред њих присуствовали су и представници Црне Горе и Турске чији је утицај на одлуку комисије био занемарљив.

Пошто је 1860. године, у Котору убијен књаз Данило нови владар постао је Никола И Петровић.

Послије тога, по наговору Енглеске која је водила устаљену непријатељску политику према Црној Гори, Турска је одлучила да нападне Црну Гору, и да за дуже вријеме или чак заувијек разбије њену живу силу.

За главнокомандујећег турских снага постављен је Омер – паша Латас. То је био његов други напад на Црну Гору у размаку од десет година. Омер – паша Латас је направио детаљан план како да смрви Црну Гору. Овим је отпочела најстрашнија епопеја страдања у историји црногорског народа. Око 150 000 Турака, низама и башибозука сручило се на усамљену, економски необезбијеђену и слабо наоружано Црну Гору.

Напад Омер – паше услиједио је из три правца, од Херцеговине Дервиш - паша, од Подгорице Абди – паша, преко Васојевића Хусеин Авим – паша. Латасу није био циљ само да угуже устанке у Херцеговини и Ваосјевићима, него да казни Црну Гору, као непосредног изазивача немира и да сатре њену живу силу.

Црногорци су се могли супротставити Омер – паши са највише 15 000 до 20 000 лоше одјевених и нередовно храњених војника. Од тешког наоружања имале су два топа стратешког типа, заплијењена на Грахову.

Трећа турска армија која је наступала из правца Пећи и Рожаја заустављена је и разбијена на Полимљу и Рудешу заслугом војводе Миљана Вукова и његових храбрих војника. 

Најважнија посљедица битке на Превији и сјајна побједа над Хусеин Авим – пашом на Полимљу имале је у томе што је њоме поремећен план спајања три велике турске армије.

Одмах иза тога слиједи пораз Селим – паше на Рудешу који се претворио у катастрофу турске војске, у којој је Стефан Ћорац посјекао самог Селима – пашу, а у том боју је погинуо и Селимов син, Ибрахим – бег и око 2 000 војника турских, а 500 је заробљено. Са црногорске стране су погинули, од виђенијих јунака, Ђоле Милетин Зоњић, Радисав Дуловић, и васојевићки барјактар Драго Лалић из Цецуна, Драг – Лала и син му, а барјак прихватио Јован Митровић Дабетић.

Књаз Никола је у познатом “Васојевићком колу” направио алузију на величање жртава којима је овјенчана побједа на Будимљи, Полимљу и Превији:

 

“Ах какве си дивотнике

Изгубила на Будимље,

Колико си витезова

Сахранила на Полимље.”

 

Праз Турка на Полимљу и Будимљи, и затишје није дуго трајало. Неочекивано брзо Хусеин Авим – паша је поново ударио на нахију из правца Рожаја, форсирао Лим и заузео манастир Ђурђеве Ступове, који је са својим храбрим игуманима био синоним вјековног отпора турској управи. Овом приликом до темеља су разорени манастирски конаци а предмети од вриједности опљачкани и оштећена унутрашњост манастира.

При одбрани манастира погинули су племенски прваци Радуле Јоксимовић и Ђоле Лекин. Још једном су зидине манастира окупане крвљу ратника са обје стране. Миљан се са својим храбрим војницима повукао према Андријевици гдје је још једном одржао снажан отпор а затим се повукао у правцу Штавне. Нахија је остала у пламену и опустошена. Заваладала је глад, клонулост и дефетизам.

На притисак великих сила у правцу Русије и Аустрије Латас – паша је прекинуо офанзиву против Црне Горе. Закључен је мир са Турцима.

Између Турске и Црне Горе на сектору Васојевића повучена је такозвана, Хафиз – пашина граница на коју је народ био огорчен и незадовољан. Граница је водила од планине Кома према Злоречици и Лиму до Трепче, затим уз Трепачку ријеку до брда Баља, и даље до Колашина и Владоша. Завладало је стање немира али и општег незадовољства које ће касније прерасти у нови, још снажнији народни покрет.

Са релативно малим бројем војника, пошто је Миљан Вуков дио свог људства упутио за одбрану Цетиња, остварене су импресивне побједе (1861. и 1862. година). Економских залиха није било, глад је била присутна и у војсци и у народу.

Двор са Цетиња није са посебним интересовањем пратио догађаје на овом сектору. Овај фронт је био препуштен судбини, храбрости војника и генијалној успјешности командовања Миљана Вукова и његових капетана, војних старјешина и војника. Миљан је са 2 000 војника одбио три бијесна напада Турака 1862. Године, који су са 15 000 војника нападали на Васојевиће, и зато добио велики крст ордена за ослобођење Црне Горе.  

Послије примирја Турска је изградила фотрификациону линију према Црној Гори и поставила за граничног комесара турских трупа Малић – бега Реџепагића који се одликовао осјећајем непријатељства према Васојевићима. Њега Црногорци по искаљеном насиљу убијају 1873. године. Турци су тада похвтали 70 првака из нахији и оковане их упутили у сјунички затвор, међу њима Панта Цемова Делетића и Васа Саичића.

У 1874 - ој години избили су озбиљни нереди у Херцеговини, Нахији и Васојевићима. Духовни центар народног покрета постао је манастир “Ђурђеви Ступови”.

Панто Цемовић и Саво Перов Масловарић су отишли књазу Николи на Цетиње, жалећи се на Турке и њихове војно – грађевинске подухвате.

Књаз Никола је Цемовићу и Масловарићу савјетовао да покажу стрпљење, бојећи се заплета са Портом.

Црногорски војвода Миљан Вуков је слиједио књажеву политику, но када су догађаји узели спонтано маха, Миљан је прешао у Нахију и сам преузео иницијативу.

За почетак устанка у Васојевићкој нахији узима се 24. јун 1875. година.

Највећи проблем за устанике била је “Сердар кула” у Сућеској, која “пада” преговорима без борбе. Јачањем освајају куле на Превији, Крушеву, Мурини, Машници, Улотини, итд…

Разарање кула у Полимљу заплашило је Плавско – Гусињске Турке који су са 3 000 људи, на челу са Али – бегом, кога је народ звао Али – паша Гусињски,  21 – ог октобра изненада упали у Полимље, спалили неколико насељених мјеста и наставили продирање низ долину Лима. 

Устаници су на брзину покупили око 1 200 војника. Са црногорске стране дошао им је Љеворијечки батаљон. Устаници су заузели полжаје код мјеста Превија која је у сваком походу Турака из Плавско – Гусињског правца била стратешки веома значајна. Турци су намјеравали да преко Превије продуже за села Цецуне и Бојовиће. Устаници суи х храбро дочекали.

У међувремену Миљан Вуков је упутио Али – бегу захтјев да повуче војску натраг према Плаву и Гусињу. Али – бег га је послушао и о томе обавијестио Порту која је енергично протествовала код књаза Николе. Тада је смијењен командир Љеворијечког батаљона Милун Новов Вешовић, а на његово мјесто постављен син војводе Миљана Тодоров Вуковића. Издата је наредба да са црногорске стране не смије доћи никаква помоћ устаницима, који су били лоше опремљени. Од оружја имали су само пушке “кремењаче” које су се пуниле барутом.

Стварни вођа и стратег Васојевићког устанка 1875. године, био је војвода Миљан Вуков, а иза њега највећу улогу у збивањима је имао енергични Панто Цемовић.

Од посебног је значаја и битка на Шекулару 1875. године, када је око 4 000 Турака из Плава и Гусиња ударило на Шекулар. Затим се ређају бојеви у јануару 1876. године, када су Трифун Лабан, Саво Перов Масловарић и Иван Делетић са око 600 устаника напали село Ржаницу.

Син војводе Миљана Вуковића, Тодор иако релативно млад прославио се у бојевима које је водио његов отац. Са добрим батаљоном састављеним од Коњушана и Љеворијечана правио је чуда од јунаштва и показао таленат великог војсковође. Тодор је био човјек узвишене физичке љепоте и сматран је достојним насљедником славног оца Миљана Вукова Вешовића. Књаз Никола је одликовао Васојевићки батаљон, Тодора Миљанова, златном Обилића медаљом и Георгијевским крстом. У славној бици на Вучјем Долу 28. јула 1876. године, Тодоров батаљон је први извршио јуриш на непријатељске положаје испољивши високу ударну моћ.

Из овог периода је и бој на Грначру и Јарињој глави, гдје су славне Миљанове старјешине Тифун Лабан, Миро Дедовић, Зарија Протић и други до ногу потукле Али – бега као и бој у августу у селу буче код Берана, гдје Турци из Берана у јачини 5 000 – 6 000 војника изненада нападају положаје изнад Буча. Храбро суи х дочекали Панто Цемовић и Васо Саичић, Зарија Протић и Зарија Бакић, ударили на низаме и башибозук, сломили их и протјерали из Берана. Мртвих и рањених је било са обје стране.

У љето 1877. године, надвио се тамни облак над нахијом, Турци сун а усамлојену Црну Гору бацилли велике снаге. Одлучили су да акцијом широких размјера сатру црногорску оружану силу.

Преко Нахије наступала је Турска војска на челу са Мехмед Али – пашом који је био поријеклом Њемац, који је примио ислам и постао генерал. Мехмед Али – паша познат у народу као “Маџар”, дошао је у Беране са око 15 000 низама и мноштвом башибозука који се процјенују и до 20 000. Ова је војска запажена као највећа коју је икада видјела долина Лима. Циљ његове акције био је да сломи Васојевићки сектор и убрзаним маршом преко Црне Горе стигне до Спужа и да се састане са двије турске армије које ће заједнички да наступају према Цетињу.

Свега четири батаљона ратника наоружаних застарјелим пушкама још из бојева 1862. године, Миљан је могао да супротстави Мехмед Али – пашиним 20 батаљона.

Крајем маја 1877. године Мехмед Али – паша је спалио манастир Ђурђеви Ступови. Одатле је планирао поход према Андријевици. Друга турска војска са Али – бегом Гусињским кретала се од Плава према Андријевици, и савладала енергичан отпор Васојевића на Превији и састала се са Мехмед – пашиним трупама код Злоречице. Турци су запалили читаву нахију.

Иза тога, на Буковој пољани је одржана једна од најславнијих побједа у којој је посјечено између 800 – 1 000 турских глава и заплијењен огроман ратни материал.Тако је Милајн Вуков до ногу потукао Мехмед Али – пашу.

У континуитету са Буковом пољаном одвија се у наставку и бој код Морачког манастира у којем је рачуна се, погинуло око 2 000 Турака, а није изастао ни велики ратни плијен. Пропао је план Мехмед Али – паше који му је поставила врховна команда да се састане са Сулејманом и Али Саиб – пашом. Дефинитивно је поражен 25. јуна код Морачког манастира и ријеке Мораче.

За успјехе у ратовима 1877. године, књаз Никола је поклонио Миљану Вукову историјску сабљу која је припадала Махмут – паши Бушатлији коју су црногорци заробили на Крусима.

О војничком талент и личности војводе Миљана Вукова дао је занимљиво мишљење Спиридон Гопчевић: “Стар је отприлике 50 година, и отац је секретара Сената; има диван стас и спољашњост која осваја, рођен је у Васојевићима, храбром црногорском племену, које тек од 1860. године, и то једна половина племена припада Црној Гори.”

 Миљан је 1862. године, са својим Васојевићима (2 000 људи) побједоносно бранио сјеверноисточну границу Црне Горе од трипут поновљених напада 15 000 турских војника. Зато је одликован Великим крстом.

Суд о улози војводе Миљана Вукова дао је његов син секретар црногорског Сената и дугогодишњи министар унутрашњих дјела, војвода Гавро Вуковић, у својим “Мемоарима”: “Војвода Миљан Вуков заузимао је једно од првих мјеста међу војсковођама Црне Горе и Брда. Остао је побједитељ над Турцима у свим ратовима од 1862. па до 1877. године. Миљан је био неуморни и несаломљиви борац и заповједник. Није подносио ривалство, нити прекомјерни ауторитет других старјешина. Управљао је аутократски.”

За њега Панто Цемовић је рекао: “Бољега јунака разборитије главе, Васојевка није родила.”

Његова је ријеч била неопозива, мало је говорио. Посебне црте његовог карактера су озбиљност, строгост, ћутљивост. Ужасавао се претјеране веселости, псовки, шала, вулгарности или алузија на еротизам.

Савременици веле да Миљана нико није насмијаног видео. Био је увијек јако озбиљан како на скуповима, тако и у породици. Био је прави народни вођа, озбиљан, затворен, смирен, тактичан, одмјерен, једном ријечу цјеловита личност.

Миљан Вуков је умро непосредно послије изненадне смрти сина прослављеног бригадира Тодора Вуковића 1886. године.

Извршио је епохални подвиг економског, националног и социјалног ослобођења и народног уједињења у Лимској долини чиме је ударен печат великој ослободилачкој епохи.

Од народних представника који су највише допринијели остварењу његовог концепта посебно су се истицали Ђоле и Трифун Лабан, Зарија Протић, Зарија Бакић, војвода Симо Војводић, Саво Перов Масловарић, Шујо Шћепанов Драговић, Божина Лекић, Милован Раичев Голубовић.

Војвода Ђуро Матановић како то доликује ратнику и бираном Црногорцу окупљеним цетињским главарима, поводом смрти Миљана Вукова, вели следеће: “ Шта смо ми при њему? – Ми смо племенски, а он косовски војвода!”

Питао књаз Петар Карађорђевић, Марка Миљанова шта мисли о војводама и јунацима, а он му одговорио да је српски народ имао двије војводе, у Србији Карађорђа, а у Црној Гори Миљана Вукова.^[2]