ГОРАН КИКОВИЋ ''ЈУНАК И КОМИТА БОШКО ЂУРИЧАНИН (1888-1973)''

ЈУНАК И КОМИТА ЂУРИЧАНИН Јакова БОШКО

(1888-1973)

            ЂУРИЧАНИН Јакова БОШКО, официр и један од вођа полимских комита у Првом свјетском рату рођен је 1888.године у Ђуричкој Ријеци, од оца Јакова и мајке Стане-Пере, рођене Крџић. Основну школу завршио је у Полимској основној школи, заједно са својим братом од ујака Милоњом Бајом Крџићем. Подофицирску школу завршава у Београду као стипендиста српске владе, а официрску пјешадијску школу на Цетињу. Уочи Првог балканског рата унапријеђен је у чин потпоручника црногорске војске и именован за извиђачког официра Старосрбијанског батаљона у саставу Горњовасојевићке бригаде, под командом бригадира Радомира Вешовића. Током Првог Балканског рата учествовао је у борбама за ослобађање Мојковца, Бијелог Поља, Берана, Пећи, Дечана и Ђаковице, као и у опсади Скадра. Током 1914. године био је командир извиђачке чете на нестабилној црногорско-албанској граници, водећи велики број сукоба са арнаутским групама. Почетком Првог свјетског рата учествовао је у борбама за заузеће Цулања, Валбоне и Скадра. Након капитулације црногорске војске, формира своју комитску групу и избјегава хапшење и интернацију. Читав период окупације провео је као комита сукобљавајући се са арнаутским пљачкашким групама око Плава и Гусиња. Крајем рата, први је у Полимљу који је разоружао једну окупаторску јединицу у Андријевици. Потом учествује у ослобађању Берана, Плава и Гусиња. Током октобра 1918. године приступа Другом југословенском пуку и са њим учествује у заузимању Скадра 17. октобра 1918. По завршетку рата службовао је, као официр војске Краљевине СХС и Краљевине Југославије, у Посавини, Славонији и Подравини. Почетак Другог свјетског рата дочекао је, у чину мајора, у војној болници у Београду. Након операције Њемци га хапсе и одводе у заробљеништво. Током рата боравио је у логорима у Нинбергу и Хамбургу, гдје је и дочекао ослобођење, 9. маја 1945. године. Исцрпљен глађу, физичким малтретирањима и тешком раду у њемачким логорима, бива пензионисан као ратни војни инвалид. За своје ратне заслуге одликован је: Руском Сребрном медаљом за ревносну службу 1911., Сребрном медаљом за ревносну службу као официр црногорске војске, Споменицом за исказану храброст у Првом балканском рату, Споменицом за учешће у Другом балканском рату, Орденом белог орла са мачевима (1923.) за војне заслуге у Првом балканском рату. Касније је одликован мирнодопским одликовањима: Медаљом за војничке врлине (1922.), Медаљом за војничке врлине (1925.), Орденом Светог Саве (1928.) и Орденом југословенске круне (1939.). Задње године живота провео је код кћерке у Загребу, гдје је умро 1973. године и сахрањен на гробљу Мирогој. Оставио је знатан број записа и писама.

Горан Киковић