ГОРАН КИКОВИЋ ''ИГУМАН МОЈСИЈЕ ЗЕЧЕВИЋ''
ИГУМАН ЂУРЂЕВИХ СТУПОВА МОЈСИЈЕ ЗЕЧЕВИЋ
Надгробни споменик Игумана Мојсија Зечевића
(на гробљу код манастира Ђурђеви Ступови)
Централна личност у вријеме од 1820. па до 1852. године у Васојевићкој нахији је био старјешина манастира Ђурђеви Ступови архимандрит Мојсије Зечевић. Све што је у овом времену покретано, а било у циљу ослобађања од Турака, посебно на пољу ширења просвјете, првенствено је везано за његово име. Изградњом манастирских конака код Ђурђевих Ступова он ће први створити услове за отварање манастирске школе, која ће у другој половини вијека, са повременим прекидима, радити и окупљати ђаке из читавог краја. О овој знаменитној личности у последње вријеме доста се пише, али нам се чини да је потребно да се и у овој хроници изнесе неколико података о њему.
Читав овај период у првој половини 19. вијека карактеристичан је по непрестаном тражењу ослонца час на Србију час на Црну Гору, не само у вези војних и политичких акција, већ и у покушајима да се побољшају просвјетне прилике, али ипак орјентација у овој активности је више према Србији. Но, даље од описмењавања манастирских и поповских ђака није се могло стићи. Мојсије (Милош) рођен је највјероватније 1780. године у Лијевој Ријеци. Прво своје скромно школовање или боље раћи описмењавање, почиње као манастирски ђак у Ђурђевим Ступовима код игумана Нићифора. Пошто је тада доста боравио код рођакâ Зечевићâ у Виницкој има и мишљења да је он рођен у овом селу. У почетку Карађорђевог устанка Нићифор га води са собом у Србију, гдје се задржава неко вријеме. Пошто је игуман одлучио да више не долази у Васојевиће, већ да остане негдје на аустријској територији, Мојсије се враћа у завичај и допуњује своју писменост и свештеничко знање у Дечанима и Пећкој патријаршији, гдје се 1816-те закалуђерио и постао игуман. Прилике у Горњем Полимљу послије пропасти Првог српског устанка биле су врло тешке у сваком погледу. Живјело се под страшним репресијама злогласног ђул-бега Шабанагића, те се Мојсије прихватио претешког посла. Најприје је обновио манастир и саградио нове конаке, чврсто се повезујући са владиком Петром Првим да би се успјешније могао дати отпор Турцима.
Убрзо су Турци схватили какву опасност за њих представња овај умни и енергични народни вођа. Покушавају да му дођу главе, хватају и убијају главаре - његове сараднике, пустоше Ђурђеве Ступове и спаљују Мојсијеве конаке. Тада је на неко вријеме морао да се скрајне из беранске нахије и ето га на Цетињу, гдје је много помогао у раду владици Петру Првом. Колико га је он цијенио и какво је он повјерење имао у њега види се и по томе што при крају живота, 1830. године, баш њега два пута шаље књазу Милошу Обреновићу, у дипломатској мисији. Први пут то је било 20. априла, а други пут 23. јула. У писмима Владика подвлачи Књазу да му поруке шаље по човјеку кога цијени и у кога има велико повјерење.
Приликом Његошевог преузимања власти, послије смрти Петра Првог 1830. године, игуман Мојсије Зечевић је један од оних угледних личности на Цетињу која се највише ангажовала том приликом. У једном писму упућеном Матеју Вучићевићу Његош каже:
''По принужденију главарах и народа био сам произведен 31. јануара 1831. года архимандритом и предјели су ми име Рада на Петар. Игуман наш Мојсеј показао се оно што сви у његово благодарно срце мислили да је.'' Приликом многих преговора, које је Његош обављао у тим бурним временима са околним турским првацима, у сачуваним документима најчешће се као главни емисар и преговарач помиње Мојсије. То је, на примјер, случај приликом преговора са Хафиз-агом, са Хусеином Гарадашчевићем, као и са бегом Видаићем у Травнику. У свим тим мањим или важнијим дипломатским контактима Мојсије је био изванредно опрезан и није се дао преварити никаквим лажним обећањима. У том дијелу његове животне активности најбоље га карактерише писмо које је писао Његошу крајем 1831. године. Писмо је, као документ из старе црногорске архиве, објављено у часопису ''Записи'', 1940. године, на страни 166. Оно гласи:
''Милостива господо пречасни
архимандрит Петар, Иван Вукотић Ивановић и Матеј Вучићевић,
Састадо се са Афиз-агом и зборисмо свашта и видим у истину да се справља војска да се бије са царем. Били су се на Бањско на дну Косова – погинуло 60 људи царевија и добила Босна. А иде неколико војске босанске на Косово. Отиде неколико Никшића у Босну. Моли се Афиз-ага Скедери да буде од нас мир зашто је с Босном и да растуре глас по Херцеговини да слуша Босну. И хоте доћ у Никшиће да ћерају Смаил-агу и капетана Мушовића и ко је ш њима. И за џебану и за наше после добро зборе, али ја не могу вјероват по истини, но пођо у Травник везиру да видим истину како што може бити и како ћемо се с њима владати и поступат унапријед. Уфатили смо мир за Босну и Херцеговину и Черну гору...а за сваку работу и да ...гођ хоће мирно. И са Србијом су добро, и купе жито џебахану и хазну и топове и топџије пишу и приправљају силну војску. И за нас много добро зборе, но им ништа немојте вјероват. Познајем хоће бити доста посла, само Бог да поможе. Брзо ћу доћи ако Бог дâ.''
Децембра 16, 1813. Вашег госпоства покорњејши слуга
Мојсије игуман ''
Мојсију Зечевића су веома цијенили и Руси, а њихови дипломати су се о њему јавно повољно изјашњавали. Можда и отуда та недоказана прича како је боравио у Русији. Руски конзул у Дубровнику, на примјер, Јеремија Гагић, пише својој влади 20. новембра 1830. године о приликама у Црној Гори и хвали младога Његоша, али и његове савјетнике, међу којима помиње игумана Мојсија, Симеуна Милутиновића и Ивана Поповића. У писму владици Раду од 27. марта 1831. године, он каже: ''Поздравити много од моје стране предостојног оца игумана Мојсија. Пазите овог човјека, ви га боље познајете него ја, али се о њему доста добро говори, па стога га ја високо почитујем''.
У књизи ''Покрет у Босни и Арбанији'', издатој у Београду 1913. године, Драг. Поповић каже да је Мојсије Зечевић у фебруару 1832. године послат у Травник везиру Хусеину Градашчевићу, са којим је закључио савез. То је било послије црногорског неуспјелог напада на Подгорицу. Из овога се види да је он био не само значајна политичка фигура у Васојевићима, већ и у Црној Гори и шире, а код Његоша је уживао највеће повјерење.
Мојсије је све до четрдесетих година боравио и у Цетињу и у Васојевићима. Тада се коначно враћа у своје племе, прво у Лијеву Ријеку, па онда у Ђурђеве Ступове. Аустријски конзул у Албанији - Хан каже између осталог 1850. године, говорећи о Васојевићима: ''Васојевићи Горњи и Доњи стоје под управом монаха и архимандрита Мојсија, који мора бити врло мудар и у свему искусан муж. Има своју резиденцију у манастиру св. Ђорђије.''. Пошто је Мојсије више пута путовао у разним политичким мисијама у Србију, Босну и Херцеговину, Скадар и Дечане, боравио дуго на Цетињу поред Петра Првог и Петра Другог Његоша, никакво чудо није да је био не само искусни вођа племена и мудар политичар, већ такође и човјек који је схватио значај школе и просвјећивања.
Он је чинио све што је могао на том пољу. Два пута је за вријеме свог живота поправљао манастир Ђурђеве Ступове и подизао манастирске конаке, а један од главних циљева му је био да ти конаци послуже за отварање и рад школе. Школа је почела са радом 1836. године, свега три године послије прве школе у Црној Гори на Цетињу, а шеснаест година прије игуманове смрти. Оснивање прве основне школе у Црној Гори 1833. године сигурно је дало Мојсију непосредни подстрек да и он нешто слично отпочне у Васојевићима. Свакако је био први учитељ, а послије њега његов млађи рођак Никодим, који је учио у Београду, кога га је Мојсије био одвео 1847. године, када је ишао ради обављања једног од важних задатака. Ова Мојсијева школа код Ђурђевих Ступова није значајна ни по програму ни по свјетовности наставе, већ само као једна нова свјетиљка, коју ће бурни вјетрови турских најезда више пута гасити, кроз читав 19. вијек, али никада потпуно утулити. Конаци код Ђурђевих Ступова паљени су и рушени, али упорно опет грађени и обнављани, а са њима и стално обнављан рад школе. Књиге су набављане у Пећи и Дечанима, а и из Србије, јер су везе око послова из области просвјете бивале све чешће и чвршће. Првих тридесетак година основно је било да ђаци науче читати и писати, па многи од њих који су и попови постали научили су у тој школи само штампана слова, те су тако могли служити богослужење и обављати разне обреде.
Поп Милош Велимировић, пишући 1894. године о приликама у Горњем Полимљу, каже, набрајајући поименично све попове и калуђере у вријеме између 1850. и 1860. године: ''У тих двадесет свештених лица сва је просвјета била на две варошице: Плав и Гусиње''. Он набраја сљедеће попове: ''Гаврило Рајевић - прота из Присоја, Јован Бојовић - поп из Првошевине, Зарија Протић - из Присоја (није поповао), Милић Лалевић - из Чоече Главе, Јован Маријановић - из Црешњева, Јанићије Бојовић - из Буча, Јосиф Вукашинов Михајловић - из Заграђа, Никола Пешић - из Бастаја, Горњоселац, Алекса - из Заостра, Ново - из Лушца, Ђерасим - из Доњег Луга, Јаков Поповић - из Будимље, Василије Живковић - из Шекулара, Саво - из Ше-кулара, Дмитар Поповић - из Велике, Милосав Поповић - из Велике, Зарија Бојовић - из Улотине, Зако Бојовић - из Гусиња''.
Прилог припремио Горан Киковић