Горан Киковић ''ВОЈВОДА МИЛАН ДОБРАШИНОВИЋ''

војвода Милан Светозаров Добрашиновић, почасни предсједник секције Удружења ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца за Заостро и командос Никола Каваја 

 

На дан сахране војводе  Милана  Светозарова Добрашиновића из Горњег Заостра, дана 6.08.2013., говор је одржао Горан Киковић и изговорио је ове ријечи:

''Ожалошћена породицо,

драги пријатељи,

 

На Илиндан престало је да куца једно велико срце,  толико велико, да је у њему имало мјеста за све људе. Тешко је свима нама данас наћи ријечи, којима бисмо описали празнину која је настала његовим одласком на вјечни починак. Посебно је мени данас тешко,  јер нијесам вичан оваквим говорима, али пошто ми је покојни Милан  Светозаров Добрашиновић био пријатељ и очински се односио према мени имам и обавезу више да кажем пар ријечи о њему. Понајприје да је немогуће за неколико минута и са неколико ријечи казати све о човјеку какав је био Милан, јер  је на нашим просторима  човјек посебна прича и историја. Сваки човјек има своје рођење, живот и крај.

 

Милан  Светозаров Добрашиновић је рођен 1937. године у Беранселу код Берана. Основну школу завршио је у Горњем Заостру, а вишу реалну гимназију у Беранама. Син је Светозара Добрашиновића, предратног предсједника Манастирске општине. Био је оличење свих људских врлина које красе једног поштеног и искреног човјека. Својим часним животом завриједио је да се ми, његови пријатељи, братственици и цијела Лимска долина радо сјећамо њега и свега онога што је учинио за своје пријатеље и овај крај. Имао је тешко дјетињство, јер је стасао у времену Другог свјетског рата.

 

 Милан настанком братоубилачког рата 1941. године, као и многа друга дјеца тог узраста, умјесто нормалног дјетињства, доживје судбину великог страдалника. Међутим, долази до подјела послије тог устанка између браће - на партизане и југословенску војску у отаџбини, познатију као четници.

Тих дана ударио је брат на брата, кум на кума, син на оца. Убијани су угледни домаћини, предсједници општина, формирана ''пасја гробља''. Свакоме је било јасно да почиње братоубилачки рат. То је права истина, без обзира на то што неки идеолошки историчари и политичари, ово негирају и прећуткују. Његов отац Светозар положио је заклетву пред заставом тробојком и круном, да ће бранити српску земљу од окупатора. Храбро  се борио у строју југословенске војске у отаџбини по угледу на своје претке, из балканских и првог свјетског рата. Прошли су све ратне голготе и пут од Везировог моста преко Лијевча поља до Јасеновца.

 Мајка му је погинула 1943.године, а оца као ратног комаданта и замјеника Павла Ђуришића, на најсвирепији начин заклаше хрватске усташе у Јасеновцу 1945. године.

       

          Шест стричева и два ујака, заједно са око 15.000 учесника збјега из Црне Горе, без суда и права на одбрану, убише за два дана (18. и 19. маја) 1945. године партизани у словеначким шумама и јамама.

          У ратном паклу 1941-1945. , када је брат кидисао на брата само због тога што није исте идеологије, Милан је као деветогодишњи дјечак, прошао крвави пут од Берана до Блајбурга и био очевидац и свједок најстрашнијег злочина којега починише Титови партизани над побијеђенима у Словенији. Повратком јуна 1945. у Беране, њега као деветогодишњака локалне власти (ОЗНА)  затворише   до јуна 1946. Иако млад био је у казамату злогласне ОЗНЕ која је хапсила сваког ко није мислио као Јосип Броз па и дјецу. Са њим је била и његова маћеха која му је, како ми је причао, била као мајка.

 

         Након завршене гимназије, завршава Пољопривредни факултет и новинарску школу у Београду. Радни вијек провео је у познатим великим фирмама ондашње Југославије: АИК ''ЧОКА'', ''ГЕНЕРАЛИНВЕСТ'', Београд, ''Кобекс'' Београд, ''РМКХ Трепча'' и другим.

  На предлог Централне управе уједињеног Равногорског покрета Србије, Црне Горе, Републике Српске и дијаспоре, једини живи војвода генерала Драгољуба- Драже Михајловића, мајор авијације  Југословенске војске у отаџбини, господин Мило Ракочевић, у Паризу 17.03.2007. године додијелио му је титулу војводе. Милан Светозаров Добрашиновић се свим својим бићем борио за очување традиције српства и југословенске војске у отаџбини. Као што сам већ и рекао Милан је био такав да су га красиле најбоље особине својих предака, јер је био син Светозара Милановог Добрашиновића који је био предсједник Манастирске општине, угледна личност, трибун и заштитник сиромашног народа овога краја. Слиједећи чувене поруке свога дједа Голуба, Светозар није дозвољавао хапшења, убијања, нити било какве репресарије према недужном народу. И током рата запамћено је више ослобођења из затвора чак и када се радило о комунистичким борцима па и старјешинама. У већим акцијама против окупатора позивао је комунистичке вође на сарадњу и договор. Као што је познато Светозар је био и одборник Среске народне скупштине, која је у Беранама засиједала 21. јула 1941. Године. Тај се дан данас слави као Дан општине Беране. Био је заједно са својим комадантом Павлом Ђуришићем један од вођа Тринаесто јулског устанка у беранском крају. Устанак је као што је познато брзо угушен, а Италијани су заједно са Шиптарима, балистима и муслиманским вулентарима попалили српска села у поличком крају убијајући недужни народ на десној обали Лима. Војни комадант Устанка војвода Павле Ђуришић ,чији је штаб био у Горњем Заостру на позив угроженог народа предузима отпор према непријатељу, међутим, комунисти се нису сложили са његовим планом одбране и долази до раскола између команде и устаника.

         Павле Ђуришић са својом војском се повлачи из Заостра у Заочку гору. Комунисти се такође повлаче у илегалу, одакле врше низ убистава познатих личности у беранској општини ( убијају Томицу Чукића, Ђорђија Богавца, Бојчића, Божовића у Шекулару и др.) у том моменту Заостро постаје центар отпора са формирањем четничког покрета у Васојевићима, јер је  војвода Павле Ђуришић успоставио везу са Драгољубом-Дражом Михајловићем, тадашњим војним министром југословенске краљевске владе, задуженим за организовањем отпора у земљи. Ратни комадант Павле Ђуришић је 5. јануара именовао старјешине свих војних формација, а Светозара Добрашиновића за замјеника при главном четничком штабу у Заостру. Од тада Светозар постаје четнички комадант уз заклетву ''За крст часни и слободу златну, за краља и отаџбину''. Животни пут Светозара Миланова Добрашиновиће је завршен почетком априла 1945. године, као комаданта збјега, рањених, болесних  и знемоглих људи, дјеце и жена, у Јасеновцу, заједно са комадантом војводом Павлом Ђуришићем. Тада на пријевару учинише ликвидацију над врхом четничке команде Црне Горе хрватске усташе, потпомогнути од стране црногорс ких сепаратиста, усташа и зеленаша на челу са Секулом Дрљевићем.

  За собом Светозар остави сина Милана од девет година, који прође кроз пакао Лијевча поља, Старе Градишке, Зиданог моста, прође крвави пут до Блајбурга и назад  до Берана, гдје послије амнестије као дјечак од девет година одлежа годину дана.

Било је потребно, поштовани скупе, казати нешто и о Светозару Добрашиновићу,  јер њему нико до сада посмртни говор не одржа. Не само њему него и многим учесницима ''безгробне војске Васојевића'' којима се до данашњег дана не зна ни гроба ни укопа. Милан је, хвала Богу, иза себе оставио пуну кућу. Шест синова и двије кћерке. Из два брака.  Оставио је и ожалошћену супругу Милену која је у данима његове болести бдила над њим. Војвода Милан Добрашиновић биће запамћен као човјек који је носио најбоље особине својих предака, међу њима чувенога Голуба Добрашинова, доњовасојевићког главара у вријеме турске окупације ових крајева. О њему су написане многе приче и анегдоте, а постао је чувен када га је краљ Црне Горе Никола Петровић једном упитао: ''Голубе, колико има племена у Васојевићима?'' Одговорио је: ''Два господару, људи и нељуди.'' И Милан је припадао онима   који су људе цијенили и дијелили само на људе и нељуде. Окупљао нас је овдје у протеклих десет година, 7. и 8. августа на традиционалном свенародном сабору, гдје смо се присјећали наше прошлости и одавали почаст нашим славним прецима који дадоше своје животе за крст часни и слободу златну. На жалост, није дочекао да и ове године у име домаћина, у име свих потомака југословенске војске у отаџбини позове све потомке зараћених страна из Другог свјетског рата на братско помирење. За све нас који смо га познавали за Уједињени равногорски покрет и све српске патриоте Миланов одлазак на вјечни починак је велики губитак, не само за његову ожалошћену породицу.

 

 И ово мало што сам вам испричао   јасно говори да је Милан  због својега опредјељења да служи части и имену, да не обрука претке и потомке, имао овако трновит и тежак животни пут.

Милан,   честити Србин, вјерник српске православне цркве, био је истински потомак оних  ратника и јунака какав је био Голуб Добрашинов и други српски јунаци и витезови ''који живе докле сунце грије''.

Велики Његош је рекао: ''Благо томе ко довијек живи, имао се и рашта родити''.

 

Желим, на крају, да се захвалим породици на урученој здравици и да им пожелим да се у њиховом дому и братству, од данас, састајемо по могућству само на славама, свадбама и крштењима, а да се у њихове домове и даље рађају људи какав је био Милан.

 

 Нека му је вјечна слава и хвала за све што је учинио и за све што нам је значио.''