ВЕЛИКИ ВАСОЈЕВИЋКИ ЈУНАЦИ БРАЋА БРАЈОТИЋИ, ВУК И ЈОВАН

ВЕЛИКИ ВАСОЈЕВИЋКИ ЈУНАЦИ  БРАЋА БРАЈОТИЋИ, ВУК И ЈОВАН

Име Вука Брајотића народ везује за постанак васојевићске славе Св. Алесендра, међутим, он је био учесник још многих и многих важних догађаја који су се одигравали у данашњим Васојевићима, у првој половини 18. века. Један од главник сарадника и помагача Попа (Кнеза) Катане био је Вук Брајотић. Поред многих битака у којима је учествовао била је и она на Крчеву, где су Клименте потпуно сатрвене и ту се истакао Вук Брајотић поред осталих јунака. О постанку летње славе Св. Алесендра прича се ово: Подгорички паша заробио особито лепу горштакињу сестру Пеја Станојева из Братоножића. Да би се препоручио скадарском везиру, он му пошаље на поклон. Лепота горштакиње толико очара везира, да и он смисли да искористи њену лепоту, те је пошаље султану и султан је прими у харем. После неколико година убије горштакињу туђина па од туге за завичајем певала је на једном дивани: “Вјетерниче лијепа планино, А Брскуту мој свилени скуту. А Верушо и срце и душо”... Дозна цар за њену тугу, па је запита шта јој је. - Е, мој, царе, да ти знаш шта је Вјетерник помрзио би на твој Стамбол, а да видим мога брата Пеја, устао би кад би он ушао. Толико је силан. Цар позове Пеја и лепо прими. (“Скочио је кад је Пејо ушао”). Запита га шта жели. - Ништа, Царе, већ да ми ослободиш планину и појила на Вјетернику од Васавојевића. Цар му обећа и Пејо обдарен брати се у Братоножиће... Подгорички паша по наређењу дигне велику војску и груне на Лијеву Ријеку. Васојевићи под Вуком Брајотићем и Вуком Маринковићем заветују се у очи Св. Алесендра, да ће га узети за славу, ако сутра победе. Сутрадан нападну на Турке, сломе их, па потерају уз Корич секући немилице. Мрак је прекинуо борбу, и ратници се сикупе да прегледају резултат боја. - Брајотићу, признајем ти, више си глава посекао од мене, истакне се Вук Маринковић. - Нијесам ништа бољи јунак, Вуче! Што ме срећа послужила да посијечем двије главе више, то је било зато, што сам у торби једног Турчина нашао кору љеба, па сам могао да трчим. Ноћ су провели у песми и весељу славећи Св. Алесендра као своју прву славу Св. Аранђела. .. О Вуку Брајотићу прича се пуно лепих момената, али му народ приписује највећу заслугу за ову победу над подгоричким Турцима. (из књиге Батрића Марјановића) Jош прије појаве првог војводе Васојевичког појавио се у Лијевој Ријеци Вук Брајотић, кога као јунака ни до данас није претекао ни један Васојевић. Овај Вук потомак је Васојевог сина Мија, од кога су Мијомановићи, рођен је на Лопате у Лијевој Ријеци, тамо је живио и имао је брата Јована. Вук је отпочео рано да четује, дуго је живио и хајдуковао око Колашина и у Полимљу и као такав обратио је на себе особиту пажњу свију сусједа, па и Пеја Станојевића војводе братоношког, кога је Брајотић као војводу из свога племена, коме је тада и Лијева Ријека припадала, истиснуо. Он је био савременик првих пет војвода васојевичких (Милутина Раичева Раичевића, попа Катане, Браће Бојовића и Ивана Обадовића), јављао се више пута и у Полимљу како свој дуги вијек проводи у непрестаној борби са Турцима. Вук Брајотић тек се био оженио када је неки паша из Ерцеговине дошао у Подгорицу да од брђана купи араче. Овај паша био је у добром пријатељству с неким војводом Кучким и упита га да ли зна каву лијепу брђанку коју би могао узети за жену, и војвода му каже да има, али да је то жена Вука Брајотића, доброга јунака. Кад је чуо паша за ову младу брђанку, узме са собом неколико момака и оде на Лопате, ђе нађе саму Вукову жену и мајку код куће и тако паша невјесту зароби и поведе пут Подгорице и у путу законачи на Дољане. Вук се налазио у чети, његов брат Јован код оваца у Веруши, те мајка њихова отрчи ка Јовану и каже му шта се на дому догодило, који кад чује то пође у поћеру са неколико чобана за пашом кога стигне на конаку у Дољанима и нападне га и тако му побије момке, пашу живога ухвати и снаху избави. У повратку срете Вук Јована више Клопота са снахом и пашом и хћене убити обоје, али му то недаде брат, те тако дођу на Лопате, ту Брајтоићи паши одсијеку оба ува, па га тако чуља испрате низ Тару, пут Колашина одакле је отишао у Ерцеговину без арача, без брђанке и без ушију. О овом заровљавању жене Вукове постоји у Васојевићима лијепа пјесма и ја сам је слушао од Милована Лекића, бившег помоћника начелства васојевићког, но је нијесам преписао. Послије овога догађаја наскоро буде наговорен Мустај паша Мамут-Беговић из Пећи од братоношког војводе Пеја Станојевића да похара Лијеву Ријеку зато што му се ова као саставни дио одметнула. Од како су се у њој појавили браћа Брајотићи и Лека мали Ђиновић те тако паша с’ неким арапином скупи војску и са овом дође у Гусиње ђе му се придруђе и Шабанагићи, одакле пођу преко Широкара и Царина сиђу на Верушу и тако паша удари на Лијеву Ријеку коју похара и огњу преда, па и Васојеву цркву запали, те и она до темеља сагори. Паша се тада улогори и законачи на Ножици ђе га нападне Брајотић с’ Љеворечанима, разбије га и поћера к Веруши, овјде се Турци раздвоје те су једни с’ пашом бјежали уз Кротиче, а други са Арапином уз Турјак због тога се и Љеворечани раздвоје те су једни ћерали пашу а други Арапина, у томе боју паша погине на Кротиче те је ова и добила назив Клусура Мустај паше Мамут-беговића, а на Турјаку погине Арапин под јелом која се и сада назива Арапова јела. У овом боју није остао ниједан Љеворечанин који није посјекао турске главе, а било их је који су посјекли и по неколико Турака, а самог Мустај пашу посјекао је Вук Брајотић. Ова битка самоодбране била је једна од најјачих и догодила се 30. августа и због ове су Васојевићи узели и тај дан за своју славу Светог Александра, а стара им је слава Свети Аранђео кога такође славе и сада.