ВАСОЈЕВИЋ СА РУСКОМ ДУШОМ
Пише Дарко Јововић
Васојевић са руском душом
''Села у Васојевићима, највећем српском племену на простору Црне Горе, међу којима је и село Краље, имају богату и славну историју уоквирену борбом за слободу, част и људско достојанство и жељом да се сачува опстанак на овим просторима, које су многи окупатори покушавали да отму, а народ поробе'' - записа Михаило Микан Перовић у својој књизи „Отргнути од заборава“ у у којој је смјестио око 120 знаменитих личности са простора свог родног села Крâље, код Aндријевице.
Он нагласи да су те личности лучоноше постојања и битисања на „Светим водама Лима“, пјесницима драге и опјеване ријеке, у подгорини Комова на људској и географској висини, истичући да ти људи не смију пасти у заборав и да их будуће генерације морају задржати у својим сјећањима. У Перовићевој књизи мјесто је заузео и Васо Божов Јојић, који 1936. године у Краљима по први пут угледа свјет-лост дана, гдје и недавно заокружи своју животну причу, одлазећи са овоземаљског свијета онако како то раде они који су свој цијели живот посветили завичају, знајући да испод Комова свићу најљепште зоре и да љубав према родној груди никад не тамни. Завршио је Јојић студије руског језика и књижевности на Вишој педагошкој школи у Сарајеву. Шеснаест година је службовао у Босни као просвјет-ни радник, да би се након тога поново вратио у свој завичај гдје је, радећи у обра-зовним установама, дванаест година био директор Основне школе „Бајо Јојић“. У два мандата био је и директор јавне установе Центар за културу у Андријевици, одакле је и отишао у пензију. Поред професионалних обавеза активно је био укључен у рад друштвено-политичких и спортских организација. Са групом пионира и омладинаца у Краљима 1957. године оснива извиђачку организацију односно одред под именом првоборца Милана Перовића. Био је то тада једини извиђачки одред на селу на просторима бивше СФРЈ, који је у своје редове окупљао на стотине члано-ва. За дугогодишње активности у овој организацији Васо Јојић је добио“Златни јаворов лист са зрацима“, највеће југословенско признање за извиђаче.
Његова велика љубав били су и авиони, па је још као гимназијалац постао члан „Аероклуба“ у Беранама и носилац „Б“ дипломе пилота једриличара. На је-дрилици је имао 50 самосталних летова, а изводио је и скокове са падобраном. Јојић је учесник и бројних омалдинских радних акција на којима је добијао при-знање ударника. Успјешно је неколико година водио и Рукометни клуб „Комови“, а био је и предсједник Стрељачког савеза у Андријевици. Налазио се и на мјесту потпредсјдника Удружења Васојевића за андријевичку и беранску општину, бива-јући и члан Вијећа народне скупштине Удружења црногорских братстава. За свој рад одликован је бројним признањима, од којих и Орденом рада са сребрним вијенцем.
Васојевићи га памте и као једног од највећих андријевичких боема, човјека који је за кафану често пута знао да каже да је то институција демократије и наш највећи форум. Волио је Јојић друштво, истичући да у кафани најбоље одмара своју душу и срце, у коме је било места за све добре људе овога свијета. У то се увјерио и аутор овог текста у чијем су сјећању остала незаборавна дружења са човјеком који је посебно волио младе људе, поклањајући им посебну пажњу и поштовање.
Као наставник руског језика изњедрио је бројне генерације ђакâ призивајући мајку Русију као нашу заштитницу и нешто најсветије на овом свијету. Остаће незаборавни његови наступу кад је из дубине душе знао да на руском језику одрецитује по коју Јесењинову или Пушкинови пјесму, остављајући простор за неке дубоке анализе које су одводиле до узвишености. У тој узвишености пресијавала се његова топла словенска душа, пуна лирске сјете, али и жала за неким минулим временикма када је на простору Васојевићâа било много више народа и када је његова Селина, покрај цркве Светог Васнесења Господњег у Краљима одисала заједништвом, које је одводило до напретка и просперитета.
Тако се Васо Јојић својим радом, прегалаштвом и патриотизмом уписао у ред познатих Краљана и просвјетних радника, који ће остати у памћењу бројних генерација не само са простора Васојевића него и шире.
И послије свега док пролазим поред његове хумке и споменика Вожду Ка-рађорђу у Краљима поново се сјетих Јесењинових стихова које је Васо волио да рецитује:
''Довиђења без стиска, без речи!
Чему бол и врелих суза жар?
За нас ништа није ново мрети,
ни сâм живот није нова ствар…''
Учинило ми се да су управо назначени стихови најбољи завршетак Васове животне приче...