БЕРАНСКИ КАЈМАКАМ ИЛИЈА ПОПОВИЋ БАКИЋ (1882-1912)

УБИСТВО БЕРАНСКОГ КАЈМАКАМА ИЛИЈЕ ПОПОВИЋА

Илија Заријин Поповић Бакић (1882-1912) кајмакам у турско доба (предсједник општине данас), једини Србин православац који је био на тој функцији у Беранама од 1908. до 1912. године

Када је 1912. године, у селу Калудра, дошло до побуне и убиства девет низама, Турци су, ноћу, са бројном војском изашли из беранске касарне и опсадирали ово српско село, ради освете. Тридесет слабо наоружаних Калудрана није им се могло супроставити. У тој безнадежној ситуацији једини спас за сељане дошао је од беранског кајмакама Илије Поповића. Његове заслуге и пожртвовање у служби свога народа прелазиле су границе Шабанагића нахије. Као еминентан и способан правник са Цариградског и Париског универзитета (Сорбона), гдје је докторирао, успио је да се истакне као личност и да у администрацији Отоманске империје заузме важну дужност кајмакама (окружног начелника). Својим правничким знањем , дипломатским тактом и понашањем, умио је да се наметне турској власти, која га је у фебруару 1908. године поставила на тај високи положај, када је избила младо-турска револуција, у којој је срушен окрутни систем султана Абдул-Хамида, а за новог турског султана проглашен Махмут-Рашид. Кајмакам Илија Поповић је био једини Србин православац на том положају у Турској царевини.

Због затегнутих односа са Турцима, како у Доњим Васојевићима тако и у другим крајевима дуж црногорско-турске границе, 20. јула 1912. године, црногорска војска је код Мојковца напала карауле Пржиште и Побрђе, и поубијала турске граничаре. Након тих нереда, отоманска власт је у Мојковац упутила комисију, на челу са Илијом Поповићем, а чланови су били мајор Ахмет Фаик-бег и капетан Мустафа Хилми, као и погранични комесар Рашид Акиб-паша. Црногорце су представљали обласни управитељ Колашина сердар Јоко Павићевић, погранични комесар из Андријевице Гавро Протић и секретар обласне управе у Колашину Андрија Мрчарица.

У току рада комисије, 12. августа 1912. избио је општи устанак у Доњим Васојевићима, када су дуж црногорско-турске границе спаљене све турске карауле. Турци су 14. августа одговорили нападом на устанике на ширем фронту, попаливши сва српска села, као и манастир Ђурђеви ступови, са конаком и школом.

Након ових крвавих догађаја, због нараслог подозрења и мржње према беранском кајмакаму, Турци су сковали план о његовом убиству. Из околине Берана дошао је један Србин у Мојковац, са писмом за кајмакама, које му је упутила Дивна Вековић, његова другарица са студија у Паризу, обавјештавајући га да су Турци донијели одлуку да га убију, и да су за то већ "људи одређени". У поруци је још речено да се не враћа у турске крајеве, јер му је смрт неизбјежна. Овај велики српски заштитник и патриота, по завршетку рада комисије, упутио се према Србији. Стигавши у Сјеницу, осјетио је несигурност од мјесних Турака, мада га нико од њих није познавао, али је био ошпијан од "пандура" којег је Илија, за своју несрећу, повео са собом да га чува и спроведе до србијанске границе. Турци су започели свој крвави пир. Први га је ударио цјепаницом по глави неки Ајредин Челић са Пештери, а затим је навалила група мјесних Муслимана и Арнаута да га туче моткама и цјепаницама са оближњег дрвљаника, на очиглед равнодушних турских официра и службеника, од чијих је батина издахнуо. Тако је Илија Поповић, 23. августа 1912. у тридесетој години живота, пао као жртва вјерске и националне мржње, од стране муслиманских фанатика. Због турске обијести малобројни мјесни Срби нијесу смјели да однесу са улице Илијино унакажено тијело и сахране. Тек су то учинили сјутрадан, по дозволи турске власти, а на молбу старог свештеника Балтића.

Неколико Срба из Сјенице, на челу са учитељом Глигоријем Стефановићем, и студентом Љубом Павићевићем, добјегло је до српске царинарнице на Јавору, са тачним вијестима о убиству др Илије Поповића. Службеници царинарнице Стефан Вукосављевић и Рад. Вуловић хитно су послали шифровану депешу у Београд Министарству иностраних дела, а капетан Милан Видојевић извјештај Министарству војном. Ти извјештаји су објављени у београдској "Политици", а пренијели су их сви други листови на Балкану, што је изазвало буру незадовољства и ратни поклич против Турака, која се муњевито ширио по савезничким земљама, као кулминација несносног стања поробљеног српског, бугарског и грчког народа. Погибија Илије Поповића у Сјеници била је, по многима, један од повода за избијање Првог балканског рата, који је био већ припремљен од стране савезница, што ће довести до коначног слома Отоманског царства у Европи. Затим ће доћи до Другог балканског рата, због незадовољства Бугарске око територијалног проширења на рачун Србије и Грчке, а потом до Великог рата 1914. године, сада због територијалних тежњи великих сила на овај тек ослобођени простор.

Пише: Милутин  Осмајлић