ЂОРЂИЈЕ РАЧИЋ '' Чарнојево Пограђе''

Чарнојево Пограђе

Стресам прашину времена. Далека младост и блиједа љепота.
Дрхтави прсти, над метохијским сликама питомим:

Вирови зајезерили, зелени, у врбацима очију.
Дријема  умивени, освјежени јулски дан.

Пограђе, Пограђе, Пограђе...

И Голубињак, и Ластавичји, и Јарињи вир,
И сви други, далеки, у чежњама пограцким,
Сањају и прижељкују препланулу Српчад пограцку.

Еј, пусто српско, лијечено, а не залијечено, кроз вјекове, Косово.

Однијели путеви у невиђбог,
Окоштале, стамене, као брда и њиве,
Ораче, копаче и косаче пограцке.

Ни куће, ни дима, ни трла, ни бунара,
Ни крста од три прста,
Ни славског колача, ни свијеће, ни славичара...
И славске богате трпезе отчергариле за Чарнојевом сеобом, негдје низ злопут, низ Србију.

Стрепе своју судбину, на стрепње навикли,  
Црква и гробље пограцко.
Молитве и оченаш
Чате траве над гробовима старина,
Пред немоћним свецима.

Еј, пусто српско , јеца чобанска, од љубави стидљива, пјесма дјевојачка.

Врела погачо под врелим небеским сачем,
Велика славска чашо - крштењачо,
Под ропским јармом, Светосавље чувала.

Погубили се врли вјерници, славичари:
Нема Нићентија, Које, шаљивџије, и марљивог Милоја,
Тврдог, од Клисуре тврђег Миље, и брата му Вукоја,
Нема Дража бекрије, мудрог Милоша, Вуљка са шпилом и дјетињим осмијехом, у диму дуванском,
Марљиви Саво, уз зид, оставио мотику, до неког новог, српском надом,  обећаног прољећа,
У земљу коријењем урастао Милан,
Камене тајне са собом, под вјеђама, понио Јово,
Депешама, неправедном свијету,  јавља српску несрећу, Цветко,
Љекарије и мелеме, за свјеже српске ране, припрема Војо,
Сањају шине и тунели, Вука, Радоја, Вуљету и Јованиног Бранка,
Дрхте, зечјом стрепњом, звјерад, пред бистрим оком Мијовим,
Читају трагове Чарнојеве, низ злопут,
Искусне старине: Миленко, Бранко, Зарија,Ђуро и Љубисав...
А младости пограцкој, школско звоно звонило,
Прекидени школски часови,
Незавршене пјесме "Косовка дјевојка" и "Бановић Страхиња"...
На полувремену се смирила, несташна лопта фудбалска.
Прекидена утакмица на Ђоновој ливади.

Еј, пусто српско, сузама и празном надом, натопљено Пограђе.

Отишле српске комшије и кумаре низ друмове далеке,
Подругљивом невјером,
До јуче, вјерних комшија - хришћана, праћене.

Чекају, на саборима, цркве и светилишта,
Да српска младост заигра низ дирке хармонике,
Да погледи младих, стидљиви и топли, од неказане љубави,
Договоре нове свадбе, вјеридбе, повојнице и крштења,
Да се завиоре  сватовски барјаци,
Да  пјесме и здравице,
Учврсте нова српска трајања,
Да као пограцке плодне њиве,
Занесу, затрудне, тек заручене, пограцке невјесте,
Да као славуји зараколе, у гнијезду,
Тек новорођени српски птићи,
Да окрилате, одлете, најљепше, најтоплије српске ријечи,
Да ћирилица напише најљубавнију љубавнну пјесму...

Еј, пусто српско...
Еј, крвава рано, Пограђе...

У српски инат и аманет, у памћење, урежи, сачувај, освијетли, просвети,
Тужно српско памћење, на просвијећено, свето српско Пограђе,
Да у памћењу трајно остану сјећања на међе и топониме српског трајања,
Да уста устима преносе, кроз варљиво вријеме,
Хронике и легенде пограцке,
Да  се пограцко име Србиново, за вавјек вјекова, у памћењу сачува.
Уз славску трпезу,
Уз  три прста и крст,
Уз тамјан и свијећу,
Уз велику крштењачу, славску,
Која је чувала Светосавље,
Коз времена,
Амин !

                 Ђорђије Рачић