СЈЕЋАЊЕ ДАРКА ЈОВОВИЋА НА ПЈЕСНИКА РАТКА ДЕЛЕТИЋА / ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗВИЈЕЗДА

СЈЕЋАЊЕ ДАРКА ЈОВОВИЋА НА ПЈЕСНИКА РАТКА ДЕЛЕТИЋА

ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗВИЈЕЗДА

Ако те живот није препознао препознала те смрт, коју си наслутио, Ратко Делетићу, онако како је наслућују само велики. Да си видио више од вида потврдио си и овог 12. јула, на Петровдан,

када си на планини Љубан, под ведрим небом, испод комских висина, промовисао књигу "Комови између неба и звијезда". Просто те обавезао унутрашњи глас да раскопчаш тишину и

завичајну топлину окалемиш снагом своје необичне поетске величине. Све је тог дана било у знаку опроштаја од пријатеља, завичаја, пјесме... Занијемио сам и послао своје слово и глас у шутњу послије изговорених стихова, за које си добро знао шта значе, они су посвједочавали твоју борбу праведника: Јесил кадгод: Комом пролазио, Кроз облаке, кроз јелике танке?

Је ли тебе заклињала мајка? Да не трпиш силу и неправду, и да јој се не уклањаш с пута.

Нити љепше промоције, нити тужнијег опроштаја од завичаја и књиге нијеси могао да доживиш. Када си, тог истог дана, из торбе, у којој си носио само књиге, само топле ријечи,

извадио и поклонио ми твоју последњу збирку стихова "Туга јабланова", знао сам да је завршен твој овоземаљски бој, низводно од туге и срца. У њој си смјестио последњу наду и увјерење да

љепше смрти не можеш наћи него у пјесми, онако како то и јабланови раде. Предубока је твоја туга, твоје стопе исказане у овој књизи, да би их човјек могао видјети и осјетити до краја. Предсказање сопствене смрти, које си носио са собом, обистинило се онако како си га, нажалост, и замислио. Твоја скромност није тражила пуно од живота, за њега ти је требало тако мало. Али си био у сталној потрази за духовношћу и литературом, за ријечима, којих си увијек био и жедан и гладан. Дугачки су били твоји путеви, на којима си сретао и људе и звијери. У том путовању, у том говору протканом шумама, планинама, небесима, пјесмом си хранио разум свједочећи одбрани. Пјесмом си отварао врата и кад није било пролаза у свијету чекања, опомене, самоће и страдања, изван граница које човјек не може ни да замисли. На том путу пркоса, у потрази за топлином, од завичаја, преко сјећања, па до далеко у свијет, овјековјечио си трасу куда је пролазио твој народ, отварајући причу праштања, и када је то бивало најтеже.

Скоро да не памте ови простори толико стваралачке енергије у једном говору човјека, у немирном духу, који је реметио бјелину хартије. Без станишта, опкољен страхом и надом, тражећи највисочије брдо, изњедрио си толико књига, новинских текстова, репортажа, што доводи до помисли може ли то заиста један човјек. А ти си могао више него ико. То потврђују и награде, које ти је књижевни свијет додијелио. Задужио си Васојевиће, подижући културни споменик овом највећем српском племену. Сваки твој долазак у Андријевицу био је духовни празник, за све који су бар мало знали колика је моћ изговорене ријечи. Једва смо те чекали да дођеш, жедни твог таласа који је ломио воду. Дан је налазио своје лице када си, са торбом пуном књига, пролазио овом једином улицом у граду који си највише волио, на путу према твојој Грачаници, према твојој Губернији, како си је често називао. Куповали смо новине тражећи твоје текстове по којима смо се препознавали у свијету. А многи су за нас чули захваљујући теби, твојој жељи да се сврстамо међу велике. Колико си само људи увео у свијет литературе, наговорио да пишу, читају, да завире иза браве, изађу из невида и прогледају.

Ма гдје се налазио био си свјестан своје мисије. Твоје ријечи су отварале тамне шуме, крилима помјерале међе и оставиле задужење које се мора препознавати. Жеља да сачуваш заборављено била је дубља од понора. Знајући да господар земље и неба све види, уклесивао си патњу у камен, из којег је олиставало мастило у дјела која трају. Гдје год да си долазио увијек си писао, али највише у завичају и о завичају. Ту на праговима затворених кућа и обичаја, гдје одавно неоране њиве упућују безброј молитви, чекајући некога да са кофером пуним суза закорачи и утоли завичајну тугу. Долазио си ту гдје ријеч самује и заслијепи очи када се завичајни грумен земље распрскава у мору наших непитања, гдје страшна и отворена сјечива висе више наших вратова и цијепају узалудне молитве. Твоја ријеч је била опомена, нахрањена духовном храном

коју си плодном руком ствараоца утапао у бјелину дана. У свом очајању, у својој потрази за нама отварао си питања стиховима:

Стрепи јагње у мени,

Около вуци, свеци,

Копам ријечи, могу ли,

ко некад моји преци.

Расковати тајне, траве,

у гори стићи вука.

У зору умјесто јаве

носити ране хајдука.

И, заиста си носио претешко бреме, видао ране у бијелом пространству Комова, утапао сузе у јауке Лима. Те сузе ових дана увиру у срца свих оних који су те познавали и препознавали твоју борбу. Одморио си, овога пута, у својим пјесмама и књигама. Преблажена је твоја туга, испрана горчина на прагу истине и изненађења. Оставио си простор за поштовање. Завичај ће моратида ти врати величину коју си му приписивао. Трајаће пјесници и путописци, а ти си заслужио трајање које не може у књигу да стане. Царство тишине и љепоте покријева твоју хумку у родној Грачаници коју си волио онолико колико и поезију. Задовољена је твоја жеља, коју нијеси скривао, да се вратиш тамо одакле је потекла твоја бол, која те износила изнад стварности. Биће ти топло, над твојом хумком пјесма ће царовати. Почивај, ту, на твом

Јасену, на почивалишту туге и уздисаја. Из јасења ће олистати твоји стихови, твоја писма, баш онако како си их давних година писао Јесењину:

Срели смо се без сусрета,

Серјожа,

Сањивим очима на дну чаше,

У неко ледно вече, на оштрици ножа,

Узалуд плавокоса возовима маше.