logo3

СЛОБОДАН БОЈИЋ '' ГОРСКА ВИЛА''

СЛОБОДАН БОЈИЋ

Горска вила

 

Лијеп данак освануо

у Морачи на планини,

jа се бијах зажелио

мојој старој постојбини.

Па прошетах до врхова,

гдје најприје Сунце сине.

Гдје су гњезда од орлова

и извори из пећине.

Тече врело из отвора,

поскакују бистре капи.

Жеђ утолих са извора,

за одмором душа вапи.

Па прилегох покрај врела,

мирис биља кô да опи;

Да л' је сила нека хтјела?

Сан ми сладак очи склопи.

Кад ондекуд испред мене

појави се слика жива.

Је л' анђео сиш'о с неба?

Ил' се неко чудо збива?

Сва трепери и свјетлуца,

божанствена сја љепота.

Косе као зраци сунца,

из ока јој ври доброта.

''Бог помаже!'' - рече вила.

На кам сједе крај извора.

''Којим добром, сестро мила?''

ја упитах дивног створа.

''Откуд данас изненада?

Доносиш ли гласе миле?

Сестре наше од вајкада

увијек су виле биле''.

''На пут овај ја сам пошла...''

поче причат са уздахом,

''времена су чудна дошла,

завладало зло је махом.

 

Летјела сам до Крајине,

та ме слика растужила.

Сву душмани запосјели,

српску земљу што је била.

Па се вратих до Kосова,

Лазареве земље клете.

И безбројних витезова,

колијевке српске свете.

Бјеху цркве попалили,

што их давни вијек створи.

српска гробља разорили

арбанашки ти злотвори''.

''Ником није срећно било

што се отме од другога.

Но проклето, драга вило,

па и то ће унад Бога.

Немој сестро губит' наду,

Божја правда споро стиже.

Но се вини кроз облаке

да си драгом Богу ближе.

Дао ти је моћан крила,

да свуд можеш хитро доћи.

Створио те да би била

праведноме на помоћи.

Па пронађи Серафиме,

војсковођу Архангела.

Нек молитве наше приме

и опросте грешна дјела.

Од Свевишњег ти затражи,

јер једини он то може.

Да свемоћну руку пружи

Српству драгом да поможе.

Да се једном Срби сложе,

правда свуда нек' би цвала.

Да радосна звона звоне

од Атоса до Урала''.