РАТКО ДЕЛЕТИЋ ''ПИСМО Милијани Ђукић Греговић ''

ПИСМО Милијани Ђукић Греговић

РАТКО ДЕЛЕТИЋ

Пишем ти из завичаја, ноћ пада,

Не знам куда ћу, ево ме уз ријеку.

Прошла младост преко ливада,

Све је исто, видим усамљену смреку.

Нема те у завичају да прођеш,

Дубока туга расте, одозгор кише.

Топла соба, чекају те да дођеш,

Пишем ти о јесени,ништа не дише.

Дођи као некада, трчи боса, тамо,

Узми шаку земље, она је жива.

Небо је у завичају остало само,

Чујеш ли како се вода одазива.

Прољеће, Злоречица прелила обале,

Од Комова свиће , јутарња слика.

Коров све прекрила, ограде пале,

Стоји усамљено дрво Обзовика.