Радоје Мишковић НОЋ ЗА ПАМЋЕЊЕ

Радоје Мишковић

НОЋ ЗА ПАМЋЕЊЕ

Једне тихе љетње ноћи

мироваше дах живота

мјесец сјаше испред звјезда

сенка паде покрај плота

Не, несјаји зрак мјесечев

ко што та сјен бјеше

чије звијезде дан ноћ сјаје

и снове ми однијеше.

Бујна коса сред цвијећа

чека моје усне вреле

да се спусте попут росе

и пољубе то створење.

Изненада снови моји

слатка стварност постадоше

предамном се сви анђели

овог свијета обретоше.

Ал тај рајски осмех душе

у животу кратко траје

у противном човјек не би

никад знао срећа шта је.