РАДОМИР БОЖОВИЋ -ЗАБИЉЕЖИО ПЈЕСМУ -''ГАВРИЛО ПРИНЦИП -САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ''

ГАВРИЛО ПРИНЦИП-Сарајевски атентат

Пјесму забиљежио Радомир Божовић, коју је уз гусле пјевао његов отац, стогодишњи  Раде.

Гусле  моје од сува јавора

Зајечите ко таласи мора

Ти гуслару громним гласом лава

Ко  гром брда када разорава

Нек се чује нека одјекује

Од сињега мора до Дунава

Од Урала до Југославије

Од Кавказа све до Италије

Мили Боже који чуда ствараш

Мале дижеш велике обараш

Што си јутрос маглом обавио

И покровом црнијем покрио

Пусте дворе бечкога ћесара

Што је босна земља узаврела

Ко жарава са врела пепела

Што ли јечи гора Романија

Таласа се сва Југославија

Мили Боже, мио побратиме

Послале су виле посестирме

Младо момче с деветнаест љета

Са Грахова од Босне поносне

По имену Гаврила Принципа

Да он биље са планине баци

Челом му се развише облаци

А у срцу снага и прегнутство

Водише га на путу скрснућа

Оде Принцип, носе га вихори

А прате га незнани духови

Кад је Дрини води долазио

Ту он нађе лијепу дјевојку

Сама стере по камену пере

Сама Мара Дрини проговара

Дрино водо да вам јаде кажем

Тебе ће се на ме ражалити

Имала сам три брата од мајке

Радована и с њим Милована

И Јована с деветнаест љета

Сва три су пошла у солдате

Да их швабе бичевима туку

Да су браћа на мјесту једноме

Могла би их с јадом разабрати

Но су моју браћу раздвојили

У Истру су једног отправили

Другог Бечу, трећег Варадину

И те јаде хоћах опростити

Но дођоше царски јањичари

Да по Босни купе данке скупе

Моме бабу ишту сто дуката

Секи Јели образ и поштење

Старој мајци вјенчано прстење

Ми смо дали све што смо имали

Стари бабо немаше дуката

Па  отиде у подруме доње

Сави руке Јели око врата

Да је брани, да част не сахрани

Баба бију швабе шићарџије

Ударју плетене канџије

Одведоше гори и планини

Кад зачуо Гаврило Принципе

Овакву је ријеч говорио:

“Вала хоћу чика мученика

Осветити или погинути“

Што је реко није преварио

Сарајеву граду дојездио

И ту мрклу ноћцу проноћио

Кад ујутру јутро освануло

Освануло и Сунце грануло

Сам се шет`о  кроз масе свијета

На чело је капу накривио

Бјело лице упола прекрио  

Да га жбири и швапски вампири

Не би знали, не би упознали

Он се млађан по улицам`  шеће

Мало било дуго не трајало

Ал` ето ти Франца Фердинанда

И његове наследниковице

Без њихових кола и волова

Без коњскијех снага и ђемова

У тигру се душа повратила

Часнијем се крстом прекрстио

У огњена кола ускочио

И три зрна хитро истурио

Једно уби Франца Фердинанда

А друга два наследиковицу

Одмах пали, одмах задрхтали

Ни земља их живе не сачека

На Гаврила појури гомила

Царева га ухватила стража

Бијеле му савезаше руке

Он се смије ко да вино пије

Бацише га у ледну тамницу

У тамницу проклету зеницу

Гдје  но јесте вода до чланака

А јуначке кости до појаса

Гдје не види сунца ни мркнућа

Зоре, данка ни добра јунака

Муче момче за петнајест дана

И петнајест ноћи у самоћи

На главу му врелу воду лили

А кроз длане клинце ударали

А кроз нокте спице запињали

Кад момчету мука додијала

Витешка му душа малаксала

Па подвикну јадан мушким гласом:

„Немојте ме огњем прадвјетавит

И овога робља мучитеља

Ја нијесам најамник Србије

Већ апостол све Југославије

Моје дјело давно се зачело

У ракама велике нације“

То варвари једва дочекаше

Краљу  Петру  ферман отписаше

Краље  Петре  Карађорђевићу

Добро знадни,  добро бити неће

Жива ћемо тебе ухватити

И оба ти ока ишчупати

Твог Пашића, лукаву лисицу

Па Протића, мутимировића

Оба твоја властелина сина

Погубити и све објесити

На Авали о јеловој грани

Да их кљују орли и гаврани.