Никола Ненезић Чудесни ХРИСТОВИШТЕ ГАЗИМЕСТАНА
Христовиште Газиместана
Никола Ненезић Чудесни
Христове ране су србски језик, охристовљен ћирилицом и светошћу Видовдана. У боготражењу србског, у потврђивању Лазаревог, у непоткупљивости витезова пред бијелом црквом Самодрежом, који и смрт усмртише својом жеђи за слободом и поносом.
Тај Дан је Дан свих дана, најзорнији у историји Србиновој, најкрвавији, најнебескији. Пољем се дими крв, црвени се Бистрица, гавранови кљују месо, тице кукавице жалују. И небо црвено јеца.
Засвијетли глава кнеза Лазара, на бојишту страшном два цара, два супротстављена табора, правде и кривде, свијетла и таме. Огњем истине Божије помолио се и војевао србски род, да се мачем распара небо и главе исмаиљске.
Једино огледиште са вјековима остаје Газиместан, погледиште свих икона и светаца, и мучениште,
„јер ко на сунце не исходи,
сунце га не огрије.“
Наши јуначни преци у Божијем крилу тихују вјечним и непобједним, над мирисним божуровима, још се оре Страхиње, Милоши, Лазари, још добре ђоге од мегдана седлају, још видарице ангелице заливају рањене јунаке, пред дамариштем звоника, у бљеску сунца и штитова.
Румени одсјај коњаника и оклопа, прелет црних тица, још Симонидине очи девичански гледају царско рухо, љепоту и славу србског царства.
У завјетишту божурова, у јечмеништву Србинову, у расветишту вјечног Косова.
„Упамтите стражари Србства заклетву
И ову моју молитву
Која се увијек рађа
Из памћења и смрти.
Док год је пепела и праха од Косова
Оно ће заувијек да опомиње
Тече, вришти у мојим венама
Камење умножава
Звијери разгони
А језик србски васкрсава.