logo3

Никола Ненезић Чудесни ХРИСТОВИШТЕ ГАЗИМЕСТАНА

Христовиште Газиместана

Никола Ненезић Чудесни

Христове ране су србски језик, охристовљен ћирилицом и светошћу Видовдана. У боготражењу србског, у потврђивању Лазаревог, у непоткупљивости витезова пред бијелом црквом Самодрежом, који и смрт усмртише својом жеђи за слободом и поносом.

Тај Дан је Дан свих дана, најзорнији у историји Србиновој, најкрвавији, најнебескији. Пољем се дими крв, црвени се Бистрица, гавранови кљују месо, тице кукавице жалују. И небо црвено јеца.

Засвијетли глава кнеза Лазара, на бојишту страшном два цара, два супротстављена табора, правде и кривде, свијетла и таме. Огњем истине Божије помолио се и војевао србски род, да се мачем распара небо и главе исмаиљске.

Једино огледиште са вјековима остаје Газиместан, погледиште свих икона и светаца, и мучениште,

„јер ко на сунце не исходи,

сунце га не огрије.“

Наши јуначни преци у Божијем крилу тихују вјечним и непобједним, над мирисним божуровима, још се оре Страхиње, Милоши, Лазари, још добре ђоге од мегдана седлају, још видарице ангелице заливају рањене јунаке, пред дамариштем звоника, у бљеску сунца и штитова.

Румени одсјај коњаника и оклопа, прелет црних тица, још Симонидине очи девичански гледају царско рухо, љепоту и славу србског царства.

У завјетишту божурова, у јечмеништву Србинову, у расветишту вјечног Косова.

„Упамтите стражари Србства заклетву

И ову моју молитву

Која се увијек рађа

Из памћења и смрти.

Док год је пепела и праха од Косова

Оно ће заувијек да опомиње

Тече, вришти у мојим венама

Камење умножава

Звијери разгони

А језик србски васкрсава.

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић