НЕДА ЂУКИЋ БОРОЈЕВИЋ ПЈЕСМА ''ВАСОЈЕВКА''

НЕДЕЉКА НЕДА ЂУКИЋ БОРОЈЕВИЋ

Рођена je 31.05.1959. год. у Великој Сочаници, општина Дервента, гдје је завршила средњу медицинску школу. Живјела је и радила у Холандији и Хрватској, а од 1992. године је настањена у Франкфурту на Мајни у Њемачкој, гдје и данас живи и ради. Мајка је двоје дјеце и срећна бака двоје унучади.

Објавила је прозну трилогију: "РОТКВА СА ШЕЋЕРОМ", "ВРИЈЕМЕ ЉУБАВИ" и "МЕДОНОСНА ПОЉА", те "РОДОСЛОВ РОДА ЂУКИЋ", у Великој Сочаници. Задње прозно oстварење је роман "ТРАЖИМ ТЕ".

Послије прозних дјела, одважила се кренути у поетску шетњу искључиво за душом, чега резултат су двије збирке пјесама "ДВА ОКА ДУШЕ" и "СА ИЗВОРА СЈЕЋАЊА",

објављене 2016. године. Члан је КК "Вихор" из Дервенте. Пјесме су јој објављиване у више зборника и алманаха у Републици Српској и Србији.

ВАСОЈЕВКА

Коријење скупљам, усхићено кажем,
у бисера ниску око срца слажем.
Превелике жеље бујале кроз машту,...
у Ножицу доћи у Васову башту.
Запјевати гласно, упознати село,
поносна и горда, уздигнути чело.
Ко сви Васојеви што су поносити,
и мени је часно, Васојевка бити.
Газити у стопе Васа великога,
пред његовом црквом споменути Бога.
Што даде ми воље, снаге и љубави,
Васојевке срце и очи у глави.
Браћу би да грлим, свима руке ширим,
у предака душе морам да завирим.
Носио ме вјетар, витлао далеко,
ко зрно из класа невријеме неко.
Жеља ме повукла кроз Лопате проћи,
поклонити Вуку усред кишне ноћи.
Сручио се пљусак, па ми срећу мије,
запиткују капи, гдје сам била прије.
На Ножици црква, светионик дјеци,
бдије отац Васа, око њега свеци.
Пресвете му кости пронашли дубоко,
а чиста му душа још лебди високо.
Са неба свијетли и ко сунце грије,
што му племе расте, изумрло није.
Завјети предака као да ме зову,
одлутају мисли, на нашега Јову.
Окренуло шта је постојбини леђа,
проја с мање кора, меканија пређа.
Бјељи комад крува ил освета Јово,
на Чакору превој, Вуково ли слово.
Кршом до Влашића, преко туђих међа,
извора је било, али душа жеђа.
Посавини равној однио си главу,
коријење оста, зараста у траву.
Разговора нема, ни гласа човјека,
већ фијуци вјетра и громова јека.
Гусле се не чују, свуд тишина влада,
оним што пролазе, нико се не нада.
Планине се воле, оморике љубе,
и сунчеве зраке у врлети губе.
Довикују брда без оваца пуста,
завладала пустош, маглуштина густа.
Не пјевају птице, не мирише цвијеће,
а Васове сузе од облака веће.
Успомене само не издаје снага,
у сјећању расту, остављају трага.
Све до Воче моје, од леденог Лима,
Васојево племе изданака има.
Лијеву Ријеку у њедрима носе,
Црном Гором диче, Васом се поносе.