Момчило Гојковић РЕЧИ МЕНИ РАСПОЛУЋЕНОМЕ

Момчило Гојковић

РЕЧИ МЕНИ РАСПОЛУЋЕНОМЕ

Ој Чакоре – тако ти висинâ,

Петстољетног, из твог крша, бора

и краљевске круне Петровића,

Да л' је ово она Црна Гора!?

Речи гласно – тако ти превојâ,

хладне воде што из тебе тече,

шта бијаше краљ Никола Први?

А шта Његош? Како оно рече?

И тако ти заједничког гроба,

Бранка, Васа и Јокић Јована,

Рекоше л' ти шта су они били,

кад' страдаше од руке ''Османа''?

Катунâ ти под твојим јелама,

и Велике, под твоијем крилом!

Како Срби посташе мањина?

Да л' су хтјели, ил' посташе силом?

Кажи свима, ти планински диве,

прасак грома што чују од тебе,

јесу л' Срби или Црногорци?

Како сада осјећају себе?

Речи оном што се ту родио

Ко је онај што те походио?

Куд је хтјео и шта је тражио

А ко јунак што га уставио?

Речи свима, што превојом ходе,

Покажи им битака трагове,

Ко су они на спомен плочама?

Ко грађаше на теби бункере?

Шта ти кажу Дурмитор и Брда

и врхови високих Комова?

Причате ли српскијем језиком,

ил' језиком ''новијех умова''?

Како сада, ти, Ловћену пишеш?

Да л' азбуком или абецедом?

Да л` још увјек исти зрак удишеш?

Што дисаше краљ Никола с' ђедом?

И тако ти дивних серпентина,

Староњина крша и пећинâ,

речи мени, располућеноме,

можеш ли ме смислит к'о Србина?