Миомирка Мира Саичић ''ВИШЕ НИСМО МИ''
ВИШЕ НИСМО МИ
Миомирка Мира Саичић
Више нисмо ми,
само ти и само ја,
И расута браћа и сестре по целом свету.
Моје се сунце угасило.
Остао је траг даха на стаклу
И одсјај свеће на прозору.
Небо је пало на земљу
И притисло је самоћом.
Глуво доба.
Глуви сан.
Нигде парчета хлеба
да притиснем на душу
да упије јад.
Јад натопљен крвљу и тугом
очаја. Шкрипи расушени, стари праг.
На броду лудака сви лудаци су луди и капетан је и луд и изгубљен.
Ова сплетка живота, чамотињом
звечи и јаук изнова исти се разлива.
Ста је стварност? Шта је збиља?
Умишљам ли да ми се живот враћа,
увек, некако исти?
Врти се вртешка обојена плачом и неизрођеном надом.
Убија ме изговорена и неизговорена лаж.
Убија ме плаво небо над туђом земљом
у којој живи мој народ.
Убија ме колевка која се не љуља
И воћњак који туђинац хара...
Шта нам се то догодило?
Кад је будућност почела да цури
И да се претаче у прошлост?
Загрми Громовниче Илија
И склони повез светом Виду!
Нека се брда затресу и
реке земљом разлију!
Нека цвета ново цвеће,
нека рађа нова пшеница
И замирише мајчина душица!
Нека се заталасају шуме
за наша нова поколења!
И нека се разиграју јагањци
И зарумене јагодњаци,
за све који су били,
за све који ће доћи.
А слобода нека буде дах
који ћемо удисати.
Као да никад није пала и
вукла се по блату,
док су је чизмом газили.
Док су јој лобање уграђивали
И дечијим срцима китили.
Тама. Густа, црна влага
Саткана од пучких уздисаја...
Нема више нас.
Само ти, само ја и небеса
И разбијена сећања расута земљом
које више нема.
Само небо за делиће нас...
Чекај нас Небески..