logo3

Миомирка Мира Саичић ''ВИШЕ НИСМО МИ''

ВИШЕ НИСМО МИ 

Миомирка Мира Саичић

Више нисмо ми, 

само ти и само ја,

И расута браћа и сестре по целом свету.

Моје се сунце угасило.

Остао је траг даха на стаклу

И одсјај свеће на прозору.

Небо је пало на земљу

И притисло је самоћом.

Глуво доба.

Глуви сан.

Нигде парчета хлеба

да притиснем на душу

да упије јад.

Јад натопљен крвљу и тугом

очаја. Шкрипи расушени, стари праг.

На броду лудака сви лудаци су луди и капетан је и луд и изгубљен.

Ова сплетка живота, чамотињом 

звечи и јаук изнова исти се разлива.

Ста је стварност? Шта је збиља?

Умишљам ли да ми се живот враћа, 

увек, некако исти?

Врти се вртешка обојена плачом и неизрођеном надом.

Убија ме изговорена и неизговорена лаж.

Убија ме плаво небо над туђом земљом

у којој живи мој народ. 

Убија ме колевка која се не љуља

И воћњак који туђинац хара...

Шта нам се то догодило?

Кад је будућност почела да цури

И да се претаче у прошлост?

Загрми Громовниче Илија

И склони повез светом Виду!

Нека се брда затресу и 

реке земљом разлију!

Нека цвета ново цвеће,

 нека рађа нова пшеница

И замирише мајчина душица!

Нека се заталасају шуме

за наша нова поколења!

И нека се разиграју јагањци

И зарумене јагодњаци,

за све који су били,

за све који ће доћи.

А слобода нека буде дах

који ћемо удисати.

Као да никад није пала и

 вукла се по блату, 

док су је чизмом газили.

Док су јој лобање уграђивали

И дечијим срцима китили.

Тама. Густа, црна влага

Саткана од пучких уздисаја...

Нема више нас. 

Само ти, само ја и небеса

И разбијена сећања расута земљом

које више нема.

Само небо за делиће нас...

Чекај нас Небески..