МИОМИРКА МИРА САИЧИЋ

Миомирка Мира Саичић, рођена Лалић, провела је своје детињство и део младости у свом завичају Иванграду, садашњим Беранама.

Осим основне школе и гимназије, у завичају завршава и музичку школу. Уметност ју је привлачила од малих ногу. Све време је активни члан литерарне секције, књижевног клуба младих у гимназији „Панто Малишић“. У слободно времену окупља своје другаре око „пера и четкице“ у клубу „Лотосов цвет“, који сама оснива. Њене радове објављују часописи за младе и на књижевним и ликовним конкурсима  редовно добија награде. Да би избалансирала живот завршава Технолошко-металуршки факултет у Београду, у којем остаје да живи и стиче титулу дипломираног инжењера. За себе каже да је пре свега мајка својој деци ,а и деци којој је потребна утеха и подршка. Као дете љубави која јој је уткана у сваку ћелију и пору бића, на свет и живот гледа кроз ту призму и многе песме су посвећене вољеној особи. У браку са Александром Саичићем изродила је троје деце Александру, Катарину и Ивана. Породица живи и негује традиционалне вредности оплемњене човекољубљем и  уметношћу. Родни завичај никад не заборавља и као светски путник види и осећа да ништа лепше и вредније на свету нема од родне груде и свога народа. Песме које пише често су обојене сетом и тугом због тешког живота свог народа. Посебна туга и жал је због наших младих људи, који немају безусловне могућности да развијају своје способности и квалитете у домовини. Љубав коју осећа према завичају преточила је у дирљиву песму“ Тамо где завичај је“.

Жал што млади одлазе излила је у песми“ Ничија деца“.

Тамо, где завичај је

Тамо негде, где сам рођена

 небо грли брда.

Тамо негде, из сржи камена

 река је у сенци врба.

Тамо где дах ти застаје,

тамо где бол нестаје,

тамо где заборав престаје,

тамо где сећање настаје,

тамо где сузе саме навиру,

Где осећања без питања извиру,

тамо сам рођена.

Тамо где лист песму пева,

 где брдима краја нема,

тамо где пастрмка и вук другују

 где извор и дуга лудују,

где свака травка неку сету скрива,

где змија под каменом свој сан снива,

тамо сам рођена.

Тамо где зима не пушта пролеће

Где се кавга међ' њима замеће,

тамо где северац и југо

под истим крилом лете,

 где облак успављује дете,

тамо сам рођена.

Тамо где се под небеском капом

разливају боје,

тамо где међе не постоје,

где тишина нема место своје,

тамо сам рођена.

Тамо где свици лето осветле,

где се орлови гнезде,

где вилини коњици ливадом језде

тамо сам рођена.