ЖАРКО БОЈИЋ ''СТРАДАЊЕ ГРОБА''

СТРАДАЊЕ ГРОБА

На сеоском гробљу,

усред мрака,

под окриљем жуте мјесечине,

Љубо Милов са гроба предака обиљежје дошао да скине.

Његов ђед је у прошлом времену крст бацио са истога гроба,

петокраку урез'о црвену и Брозово испратио доба.

Па је затим испред саме смрти петокраку невјешто сакрио,

крст ставио, а мјесец му жути оба пута на услузи био.

Ноћас Љуба много посла чека,

он уклања слова ћирилице,

да упише сваког свога претка модернијем писмом латинице.

Крст да склони, јер се крста стиди, 'мјесто њега НАТО знак да стави.

Прије зоре, да га ко не види, овај пос'о мора да обави.

Па он дједа проклиње у гробу што крст врати за свога вијека ,

што не стремље модерноме добу, но се каја за чињења нека.

А мјесец се шета, ко да лута ведрим небом,

тихо, полагано,

још ће много обасјати пута гроб коме је име укаљано!