ЖАРКО БОЈИЋ ''О РУШЕЊУ СПОМЕНИКА ПУНИШИ РАЧИЋУ''

О РУШЕЊУ СПОМЕНИКА ПУНИШИ РАЧИЋУ
Заплакала са Комова вила,
црној земљи поглед оборила.
Сузе лије ко мало дијете,
кваси земљу на Комове свете.
Низ тијело опустила крила, 
коса јој је лице заклонила,
играју јој рамена од плача
док планином лагано корача.
Она досад није заплакала
иако се свега нагледала,
походила крваве пољане,
јунацима превијала ране,
соколила хајдуке из горе
за слободу свету да се боре
и вијенце на Комове плела
од цвијећа и грана од јела,
јунацима гробове да кити,
што робови не хтједоше бити.
И јуче је вијенац исплела
и јунаку на гроб понијела,
да босиље и смиље мирише
на споменик Рачића Пунише,
ђе јунаку браћа на имање
обиљежје дигоше и здање.
Данас стиже наређење власти
тај споменик да се упропасти
јер дубоко вријеђа крвнике
а властима ствара неприлике.
Па је тужна са Комова вила,
времена су срамна наступила,
Црна Гора стиди се предака
и гробова славнијех јунака.
Црним путем у будућност иде
а воде је они што не виде,
који образ и част не цијене,
но растржу земљу ко хијене.
Тек бијаху слова уклесана
на споменик овог великана,
кад се ука од Усташа створи
па послаше ноту Црној Гори,
да под хитно Влада Црне Горе
шаље допис у своје таборе,
да споменик поруше Пуниши,
јер је њима крвник понајвиши,
он је за њих крвави убица,
а не јунак свијетлога лица,
што је образ чув'о Црној Гори
и не дао рђи да га кори.
За све јаде испрси се странка
кривомозгог Кривокапић Ранка
и аветног Поповић Андрије
да споменик руши се што прије,
да Хрвати душевно не пате,
јер се они с усташама брате.
Црна јада а пропасти више,
Србину се наопако пише!
Није било ни у турско доба
да се хајка подиже због гроба!
Од када се звијезда крвава
умијеша у живот и права
и свијетлу прошлост одбацисмо
да ширимо братсво и јединство,
постадосмо ђавољи робови
да немају мира ни гробови!
Данас дође наопако доба,
сваког часног стидимо се гроба,
стидимо се земље Душанове,
све нам смета што се српско зове,
засмета нам Црква православна,
Косова се одрекосмо равна,
аманета Петра Цетињскога
братских веза народа рускога,
преправисмо и капу на глави
да се српско име заборави,
ћирилицом не пишемо више,
Црна Гора своје име брише.
Кукавица кука, без престанка,
с њом другује само црна чавка
и гаврани што злокобно гачу , 
док нам душе поробљене плачу,
за све јаде што незнани раде
и сатиру Србу задње наде.
Вила заста и плакати преста,
за њу нема на Комове мјеста
Црна гора није мјесто вила,
ловћенска је давно оселила
кад срушише цркву завјетницу
и Његоша збише у тамницу,
дурмиторска, ко зна је ли жива
ил' се вјешто у облаке скрива.
Па се вила ослони на крила
кроз небеска оде плаветнила,
она жури да стигне што прије
у загрљај сестри с Романије,
ту ће на суд пустити времену
да се врати Васовом племену,
и ловоров вијенац исплете
за првога јунака што срете,
дар Србину, Васовоме сину,
кад времена наопака мину,
кад не буде као данас било 
кад се Српство буде расанило
и поносно на бранику стане
Отаџбине наше православне!

Пише Жарко Бојић 

• 

  Миладин Јоксимовић 

• Ми пјевамо ма нико не чује
  Шта народу пјесник поручује
  Све забило главу међу ногу
  Крвнике би љубили да могу
  Властодршци поганога соја
  Шта дочека Црна Горо моја
  Да копилад и разне будале
  Против српства сваке јаде раде
  Да су данас неки стари људи
  Неби било суда да им суди
  Него би их про букова пања
  Догонили до права и знања......