logo3

Драгомир Дале Ћулафић '' ЈОШ МЕ ИМА''

Драгомир Дале Ћулафић

ЈОШ МЕ ИМА

 

Осу се небо звјездама,

пјевала мајка.

 

Широко поље овцама

косио отац.

Звијезде пале у гору,

у стадо вуци пред зору.

Мајчина пјесма

још траје,

гору мелемом роси,

очева коса не стаје

миришу пољем откоси,

покрај Лима

и ја с њима,

у њедрима од свитања,

трепет ткања,

у гњездима

сањив` птица,

снохватица,

изнад зорјa,

изнад горја,   

сред изворја,

цват кад крене

калемару из сред зјене,

рог мјесечев.   

 

Дрењина сам и шипурак,

грана ноћна  на прозору

и јабука свјетлолика,

и купина, и малина,

пламен трешње,

румен образ у ђевојке,

јагодице, брадавице,

боровнице,    

жбун звјездолик

на јастуку, испред прага

осмијех Бога, осмијех врага,

соко, око Зелетина,

труд и кремен,

укрес грома изнад Кома,

крешталица, кукавица,

ласта и кос,

реп, копито коња врана,

крик гаврана,

у долини покрај Лима

међ људима, биљем, псима,

међ живима и мртвима,

ђе шарена блуза крије

бомбе двије,

ој ђевојко Васојевко,

усред горе,

ој изворе,

клокот чесмо,

Равијојло грла мека,

зелен пјесмо,

моја љета педесета

буковјече

и листају, и мезграју

док Лим тече,

подно дуге,

моје Луге,

у груд`ма ми куца клека.

 

Поздрављам те

плавет зоро,

зелен море,

Васојево, Црна Горо,

бистроока од потока,

сузе, слапа,

бисер зрно, моја срно,

ђедовино, медовино

и горчино, мјесечино

сред расапа.

С јунацима из читанке,

гусле танке,

у радости и у жалу

њиско вранца

у гудалу,

ој јаворе, разговоре,

гавран тицо,

злогласницо,

Дамјан-руко и јабуко,

капо света,

крст и небо

у знаковљу, Крвав-пољу.

 

Ој огњишта, изворишта,

светилишта,

ој згаришта, плакалишта,

игдје л` ишта?

Уз планину свитац свину,

ој животе, вјетре, вранче,

стани мало бјели данче,

топла ласто,

срце моје,

подно стреје

прољеће је.

Узлети ми плавичасто,

куцај срце, тиха рано,

затрепери брезе грано,

гори, гори, не догори,

откуј косу, испиј росу,

шапни цвијету

и откосу:

у долини покрај Лима

још ме има.

 

Јесам свијетом

ја `одио,

пол` вијека, па и више,

шибали ме вјетри, кише,

сирак био,

рајског воћа

сласти пио,

наглед`о се и красота,

и дивота надивио,

так`о небо,

дно живота,

али слађе не уснио,

нит` се игдје пробудио

као шевар, шева, шума,

као травка, псић ил` луна,

ил` поточић из горице

у гр`оцу жедне птице,

к`о у мојој Црној Гори

која свиће

мимо свијета,

извор-оком  од ланета,

гдје из цвијета

пуног здравља

са Ловћена,

с Дурмитора,

с Виситора,

са Острога,

у над Бога,

са језера и са мора,

с Бјеласице,

с Кома плава

у плавило

пуца зора

са којом се распрскавам.

 

Жари л` љето,

вије л` зима,

ја крај Лима.

Куд он тече,

течем и ја.

Он се буди,

ја зарудим,

он се чуди,

а ја шљива,

ја ливада, фрула

шарна, чобан испред

бијела стада, вјетра грива.

 

А с јесени ја сам

лишће. Заруменим,

дрхтим, падам

покрај Лима,

лишће ми је у очима.

Постеља ми лишће шумно,

кућа, писмо, моја слика,

све што сеже до видика

и заумно.

У лишћу ми

смис`о вјетра,

поезија гдје зашушти

и немушти живот сушти,

кад запљушти

киша позна,

зимогрозна

срешћеш мене.

Самоћа ме тихо круни,

шапћем вјетру,

жбуну, жуни.

Још с јесени,

још с јесени,

кад потоци зароморе,

кад казани проговоре

и потече шљива љута,

с њом потеку моји дани,

скрену с пута накресани,

браћо п`јана Полимљани,

вичем, пјевам:

још ме има

у долини покрај Лима.

 

Над Ђурђевим Ступовима

једна звијезда још ме чека,

њена светост да ме згрије

једног дана кад се вратим,

покрај Лима гнијездо свијем,

када схватим

да је пјесма све што оста,

са лимског ће тада моста

душа моја чути себе

мјесто звона манастирског

док се клатим.

 

Од Берана па до Трепче

опило ме румен вече.

Од Берана па до горе

ноћ вјековах, пружих руку,

убрах мјесец, дивљу

ружу с Проклетија,

вијеку ми небескији

пут засија,

мелем траве подно главе.

 

Покрај Лима у долини

ја дариван мјесечини

шумим, бљештим, мјесечарим

изнад снова, изнад кућа,

до сванућа

пут путујем и не старим.

Моја пјесма као и ја

од љепоте заблудјела

са чергама, чергарима,

у небо је полетјела,

изнад Лима,

гдје ме има.

 

Кад вјекови к`о вјетрови

преко гора од Чакора,

с Проклетија,

гдје сам и ја,

кроз сумрачја,

изнад зора,

до увира и немира,

до понора, док` се мора,

па и даље низ долину

изнад мога чела мину,

хујом знаним захујаће,

завјетраће, заграктаће,

залајаће, зањиштаће,

задрхтаће, затрептаће,

шумом Лима

прошаптаће:

још ме има.

 

Дугом чарном,

сребром, златом,

ждрала јатом,

травком, сламком,

смрти бридом

и невидом

од обале до обале,

чиме било,

бар на часак

премостићу ништавило.

Носиће ме до увира

талас бјели,

кад ће срце из груди ми

да одсели

у прољећа,

у обзорја

топла, боса,

из којих ће

нићи цвјетић

среброросан.

Мјесто мене,

пјесме моје,

док је Лима,

мирисаће душа лире

ЈОШ МЕ ИМА.