ДАРКО ЈОВОВИЋ, ПЈЕСНИК ИЗ АНДРИЈЕВИЦЕ

Дарко Јововић, пјесник и новинар, дописник дневног листа ''Дан'' за подручје Берана и Андријевице и Петњице

            ТРАЖИМ ЧОВЈЕКА У ЗАВИЧАЈУ

 

Завичају, моја љубави највећа,

Родино, из које капље разочарење,

Куда ћеш сам у сретања

Када те умјесто људи грле хијене

Што убијају у човјеку човјека,

Завичају, грешнији смо од гријеха.

 

Завичају, моја пјесмо жива

Како ћеш под ударцима сјечива

Опстати на путевима живих рана,

Како ће твоја душа избраздана

У оковима без лијека

Пребољети погром човјека.

 

Куда ћеш родна грудо

Кад духовна сиротиња господари

И убија љубав на превари,

Када ти рањене усне јече

А из утробе глас се чује:

„Човјек ми треба, човјече“.

 

Завичају, топлино мека

Тражим у теби човјека

Одбјеглог у ровове

У ноћи, у мирис шума

Да тражи лијек за вријеме

И спаси наду од куршума.

 

Окрени се завичајна снаго,

Кључ је ту негдје у твојим костима

У нама, у нашим пакостима,

Он је у венама вијека

Затворио врата

Чекајући спас за човјека.

 

Тај човјек је ту у твоме зову,

Али, ми му не дамо цика

Завичају, има ли видика

У невидјелу у нама,

Завичају, судилиште у сузама,

Преклињем твоје чари

Врати ми човјека

Да у човјеку загосподари.

 

Завичају, родино моја, изори наду

Човјек је твој у раљама живота

Заборавио да се каје,

Завичају, сазидај кућу за загрљаје,

За љубав умјесто мрзије,

Сит сам горкога хљеба,

Завичају, човјек ми у теби треба.