Дарко Јововић

ПИСМО ВЕЛИЧКОМ БРАТУ

Знам да ти поклоне шаљу
ВЕЛИЧКИ брате распукла стијено
знам да желе твоје срце разнешено
да купе за шаку прљавих пара
и сперу крв са ханџара
који ти у грудима оста
док хљеб и со си приносио
за незваног госта.

Знам ВЕЛИЧКИ брате
да хоће сјећање да ти однесу
и повој на очи да ти ставе
знам да ти нуде угарке крваве
да палиш сопствену кућу
сазидану од молитве и плача
док ти прислањају оштрицу мача
на разум на слике живе
на мртве изникле из твоје њиве.

Знам све знам ВЕЛИЧКИ брате
знам да те у стопу прате
не би ли сметнуо ум са прекланог врата
и погазио ране љуте
знам да твоје руке растргнуте
могу да оду у загрљај њима>
знам да можеш да повјерујеш даровима
и давно обећаном благу
заборављајући да су те убијали
на кућном прагу.

Знам ако одеш ВЕЛИЧКИ брате
тамо одакле избија зима
знам ако се предаш њима
и нашој разбраћи осталој без вида
крстаче твоје скапаће од стида
племе ће твоје робље бити
ако лелек најближих предаш забораву
Чакор ће на тебе да се сруши
из темеља твојих суза ће потећи ријека
из крви твоје из човјека.

Знам ако те преваре ВЕЛИЧКИ брате
и на зли пут пошаљу ти душу
да ће са Иванпоља јечати убијена дјеца
знам да гори црној црно ће да се врати
знам да ће нам опет мајке заплакати
као што плачу Дечанска звона
која ти руке ишту
у овом безумном судилишту.

Знам да Метохија ти поглед тражи
ВЕЛИЧКИ брате свијећо зорна
знам да је твоја земља непокорна
омеђена гробовима јунака
и сликама са кућног зида
са којих капа милостива суза
и аманет невине жртве
ако одеш с душманима
издао си мртве.

Знам ВЕЛИЧКИ брате да немаш право
да заборавиш погром рода свога
и љубиш душманске скуте
знам да твоје цвјетове откинуте
Гаврило са Миљацке гледа
и Душан са Косова равна
са кога допире књига староставна
и молитвом на чело ти зебе
ако издаш кости прадједовске
издао си себе.