ДАВИД ЛАЛИЋ ''РОДОСЛОВ''

ДАВИД ЛАЛИЋ

РОДОСЛОВ

Завија вук, можда Троглави пас, откуд знам штаје...

у пустој ноћи, бацајућ на мене чини…

јауче Руговски чопор с Хрида, не престаје,

а ни дјечји врисак, смрзнут на Мурини.

И као смрт вјерне сјенке, по мозгу бијесне,

парађедов шукунђед, у црнини, с клековим коцем,

чекаше сијев муње, у тмуши, да бљесне,

да ме после шест вјекова састави са оцем!

Завија курјак, или лелече ђед, у капи од олова,

опет престрављени, слеђени до сржи

пред алаком црних кошуља и црних орлова,

с гнијездом у кући... да ју лакше спржи,

огрнути коротом, тамних вјекова мраком,

с јудом у њедрима и питомом шарком...