ДАВИД ЛАЛИЋ, ПЈЕСНИК ИЗ АНДРИЈЕВИЦЕ
Давид Лалић, пјесник из Андријевице, члан удружења Српских књижевника
у отаџбини и расејању
СЕОБЕ
(одломак)
Зориш ли се, рањена и дична
без суза и страха за зелена жита,
јеси ли у Дечане као на Цер крута?
Не памтим да си ропству навикнута!
Нијеси пузању и цвиљењу вична,
јесил' ми Србијо ка' вал валовита?
Њедриш ли још с` Истока млијеко?
Тврда су твоја седморо брда,
примаш ли их к` себи на конаке,
својиш ли их к`о бог што је рек`о,
дајеш ли им ка` Ђорђе барјаке,
браниш ли их ропства и заблуде,
напасаш ли буљуке и крда?
Еј Србијо дична којекуде?
Јеси ли Србијо к`о гром громовита,
ил` гајиш цвијеће у „Гробнице плаве“,
јесил` на плахо и лакомо слепа,
благосиљаш ли мраморје у ровове скрита,
јеси ли бадњаке спремила крваве,
војштиш ли Србијо као некад Степа?
Јесу ли овдје вучје крчевине,
и горе Чардачке, хајдучке воде,
мостови Лалића, лавре Немањине,
Иванова поља, гајеви слободе?
Ово је овдје Васово огњиште,
„црешњеви“ топ с` крваве Превије,
за брда она зорно Драг – Лалиште,
бива ли овдје најцрњи Ђорђије?
Зар овдје мајор Гавриловић зваше
пукове славне, да образ Белог града брани:
„Војници, јунаци, дигните главу,
ви немате да бринете за животе ваше,
они више не постоје, они су жртвовани...,
Зато напред у славу“!
Ко ме то сели из Котара горских,
присојних, пуних кандила медовине,
на гласу чујне,
ђе мећаве кукурузне рујне
испод млинског крша сипљу златну проју,
ко ми то слогу с` глава Црногорских
по ледини просу, због сплетки дворских,
ко ме то с` Камена,
иза Кома, шћера у Присоју?
А пређе бјеше Селак, па Руслан,
Оташ па Никола војвода,
па барјак први преко Кома, Душанова рода,
примљен из руку Вожда бесмртнога,
прије од других, прије од бога:
Драг – Лала, Јаков Радојев,
Мартин, Лука и Ника,
Данилов крст, па Орден Косовских осветника!
Ко ме то исели из наручја бога?