logo3

Давид Лалић

ПРКОС ЉУДСКОМ НИШТАВИЛУ

Језива тмуша, не назирем дан!
''Последње брдо'' мутне воде носе,
Без појма је ли сан или сам будан...,
О ''Земљо Бесудна'' куд нас то односе?
У паклу невида, ''зла крв'', изгоница,
Ни ''Прамен таме'' образ да им скрије,
Кидишу на Крст хорде превјерица,
Љубећи ските ''ђе их мајка није''!
Јадовно, пуно Срба Вождова изданка!
''Хајком'' кривицу траже ''старјешине собне'',
Суде џелати кољена танка,
Израсли из бола ''Нације Безгробне''!
Кидишу на Свето, на српску каушу,
Мозак ми дробе у своме лудилу,
О, Боже Свевишњи, сврати у тмушу,
Да с' Тобом пркосим људском ништавилу!
Опет на почетку у ком крај се незна...,
...А краја неће никада ни бити,
У позном сјају искре изнад бездна,
Сједињење с' Богом ће нас избавити!
Свијетлост у тами - чистота гријеху...,
Из ропства слободе у слободе сан,
Мит о искупљењу доноси утјеху:
''Хиљаду година као један дан''!
Језива тмуша..., никуд из ћорила,
Слиједим лучу Светосавске дуге,
О, ''Пуста земљо'', роди ми Гаврила,
...Милоша и Црног Ђорђа са Јаруге...!

СРБИЈИ

Зориш ли се, рањена и дична
без суза и страха за зелена жита,
јеси ли у Дечане као на Цер крута?
Не памтим да си ропству навикнута!
Нијеси пузању и цвиљењу вична,
јеси ли Србијо ка’ вал валовита?

Њедриш ли још с’ истока млијеко?
Тврда су твоја седморо брда.
Примаш ли их к’ себи на конаке, с својиш ли их ко Бог што је реко,
дајеш ли им к’о Ђорђе барјаке,
браниш ли их ропства и заблуде,
еј Србијо дична којекуде?

Јеси ли Србијо к’о гром громовита,
ил’ гајиш цвијеће у „гробнице плаве“,
јеси ли на плахо и лакомо слепа,
благосиљаш ли мраморје у ровове скрита,
јеси ли бадњаке спремила крваве,
војштиш ли Србијо као накад Степа?

Јесу ли ти зазидали груди набујале, још мене има, платиће ми главом,
крчме те и лапћу сузе и млијеко, ја сам Обилић што собом влада,
окупљаш ли стркле и престале, ја имам племе,
јеси ли Србијо још тамо далеко? ја имам себе, пасје им сјеме!

Јесу ли те сабили до зида Уче те да збориш:
Алачу над тобом од Видова дана, подани,
а ти ми Србијо као Симонида, погани,
крвавом Дрином течеш! продани,
Јеси ли распијевана, шеталице,
или Лелејском гором лелечеш? вични на јарам туђи и таљиге,
Или си Тара? образ укаљани
… једним оком с’ кома шара, и ропске клице,
ил’ к’ Милошу на Косово што ''пишу'' прстом!
ил’ у најам код ћесара! А ти се зориш

Руше ли ти темеље и шљеме? ранама вична
Међе су ти овјенчане славом? и чуваш књиге!
Још мене има, још сам ''Босна млада'', Престонице,
крвава Дрина сном и јавом, задушнице,
ћирилице,
Грачанице…,
крстиш ли се крстом,
дична као цецуњани
кад им туђин бане,
да част, образ и слободу бране.

Издржи Србијо, погнута од бола!
Слави Аранђела, Алексендра, Арсенија…!
Сунце се поново рађа,
невско, с’ истока крај Бога сија!
Ја барјак носим са Суводола:
„За јунаштво, лично из руку даде Карађорђе“!
Ја сам галија царска и ратна лађа!
Ја јесам Русија!
Ја сам син вође.
Ја сам драг-лала са Цецуна,
Мартин Милунов и Минин Лука,
Милутин Вуков, официр српски са Солуна!
Ја сам српска буна!
Ја сам Синђелић с’ Чегра,
јатаган хајдука!
Ја сам Живојин Мишић са Дрине,
Путник Радомир,
ја сам комита, нећу мир!
Ја сам Петар Бојовић с’ Првошевине!
Ја сам Милетин Ђоле са Селине!
Миљан Ракитић с’ Улотине,
ја сам Никола Оташев с’ Присоје,
вратићу своје…
Као кнез Радоје…,
као Ника Вешов на Гребену
што девет глава „поклони“ племену!
Ја сам Србин, Гаврило Принцип са Миљацке,
осветићу све муке, све ране братске…!
Бојка сам руска,
лено Христове вјере,
широка руска степа и Стара Рашка,
ја сам Крвава бајка, афера бомбашка,
медаља „француска“,
за храброст ме окити Франш де Пере!
Ја сам Костадин Микић
син дечанског улишта,
Тихи Дон и ћуприја са Дрине,
издржаћемо, опстаћемо на света огњишта,
знамо како се траје и како се гин