logo3

Вулко Шћекић '' ЈАДИКОВКА''

Вулко Шћекић

ЈАДИКОВКА

 

Род мој се је кроз бесуће, у безтрага упутио

тамо где се многи мали,  народ  до сад погубио.

Рекоше му, са великим, да ће  тамо раван бити

а то нигде било није, нити икад може бити.

 

Због  богатства силног што је у њиховим сад рукама

поверова лажној причи да ће помоћ с њим и нама.

Они дају да што више земног блага за се' створе

не марећи то што многе народе ће да поморе.

 

Рекоше му Православље, није сад ''ин''- у моди

да се преко ''траннзиције'' те пошасти ослободи.

Кроз исповест, покајање,  за државе и народе

да се вере, обичаја, имена свог ослободе.

 

Он на језик прадедовски, прво реши да удари

          да на барјак смрти што пре, жуту звезду своју стави.

Ста' код њих да ''аплицира'',  они да га ''едукују'',

за ''грантове'' да се бори, а они га охрабрују.

 

Те се језик што је чвршћи, од бедема сваког био

од туђица ко заразе, сада тешко разболио.

Ако туђу реч ти узмеш, знај ниси је освојио

већ си себе роде драги, занавек с њом потуђио.

 

Боље да си пô државе, и град царски њима дао

но што си се и најмање речи своје одрекао.

И ратове и све битке боље ти је изгубити                                          

но да језик свој изгубиш, јер престајеш народ бити.

 

Туђин те је онолико, освојио, покорио

кол 'ко речи ти је потро, а својих ти потурио.

Војска инојезичника, неће доћи да осваја

већ што језик њин освоји, ка матици да припаја.

 

Немањићи, Православље чуваше од унијата,

а велможе наше сада воде нас пред  њина врата.

Да исправе направљену Немањића светих ''грешку'',

и да ставе око врата народу свом негву тешку.

 

Што расколу роде судбу, ти предаде сву у руке,

када ти  је кроз времена задавао силне муке.

Пробуди се, роде мили, пред понором грдним стојиш

подпалубљу црном журиш, одабери  да постојиш.

 

На палуби места нема на европској за те' лађи,

окрени се Православљу и у њему спас пронађи.

Како год се ти писао, Црногорац или Србов,

вера тврда ти постаде, к'о што је тврд и клин врбов.