ВУЛКО ШЋЕКИЋ , ПЈЕСНИК СМОТРА СРПСКИХ ВЕЛМОЖА

ВУЛКО ШЋЕКИЋ , ПЈЕСНИК

СМОТРА СРПСКИХ ВЕЛМОЖА
(уочи Судњег Дана и Срашног Суда)

Kад се време за долазак Христов Други, скоро сврши,
Немања са Лазом реши, Српску смотру да изврши.
Да провери с каквим делом, велможе из Српског рода
могу се на Страшном Суду, оправдати код Господа.

Сава први наишао, Пећаршија славом блиста,
мноштво добрих дела испред, чињених у славу Христа 
Лазар му се обрадова', би му узор у одлуци,
када Лазар због два пута, на великој беше муци.

За Савом је изненада, син Вукан пред оца стао,
још се није разљутио, што му престо није дао.
Милутина благословом, ко сина је поздравио
за храмова онолико, колико је на трон био.

Драгутин су и Дечански, обојица испред стали,
у страху су Божијему, од малена пребивали.
Душан Силни, Цар кад приђе, Немањи се засузило,
„ Ех да беше опрезнији, не би турског ропства било“.

Кад је Милош са Иваном, и Миланом наишао,
Лазар душом у сусрет је, витезовима пошао.
Милош дизгин Ждралу стеже, неправда га и сад пече
„ Рекох ли ти Царе Лазо, да клевету Вук изрече“

У чуду је Лазар био, Вук Бранковић када дође,
јер му не би непознато, како Јуда некад прође.
А Вукашин, краљ, кад бану, сав је био црн у лицу, 
од страха да не питају, за Цара и за Марицу.

Немања дубоко јекну, одушак је души дао,
„Ех сатански клeти роде, свуд си прсте умешао“.
Владику је Петра Првог, ко сабрата поздравио,
због тог' што је за народ свој, и за Бога учинио.

Јер освету, као кугу, са молитвом Бугу лечи,
где молитва не помага, са тешком је клетвом спречи.
Кад Владика Раде стиже, к Небу поглед усмерио,
од чије је премудрости, вечни спомен оставио.

вБог је кроз њег' запевао, Немања му наклон даде, 
ко да испред Свевишњега, у том часу Бога стаде.
Све велможе које бише, из читавог Српског Рода,
пронели су на рукама, с чим ће изаћ пред Господа.

Велелепне задужбине, благочашћа учињена,
са којим су окајали, лоша дела почињена. 
А Косара са Јованом Владимиром када стиже,
Немања се са свог места, и Лазар са свога диже.

Да поздраве љубав којој, граница је Небо била. 
Она ћерка беше Цара, Македонског Самуила.
А Владимир у сужањство, царево је тамновао.
На молбу је ћерке своје, Владимиру ћерку дао.

Од таме без вида оста'. Да би му вид повратила,
за сваки дан у години, по цркву је саградила.
Кад је на број триста шесет и пет цркви саградила,
и видност се Јованових, очију би повратила