Влајко ЋУЛАФИЋ ПОВРАТАК

Влајко ЋУЛАФИЋ

ПОВРАТАК

У Стамболу, на Босфору, откуцава сахат-кудрет,

Да долазиш, куго људска, на земљицу моју, опет,

Да се враћаш, после стоте, тамо гдје си била петсто,

С ферманима инџијелим, и тапијом на мој престо,

Да обновиш старе међе, санџаке и мензилхане,

Да олтаре помунариш, да додереш недодране,

Да живе за мрце вежеш, и мерачиш – међу плећке

Кад промоли набиколац – са шиљбоком од тенеће,

Са кога ми, јоште, око, кроз склопљене капке, гледа,

У дан кад си долазила, са бињиша твојих седам,

С два мача и двије круне, танке зурле и даире,

Све до овог часа, у ком, гласкају се и сеире,

Они што си, у свој вакат, од сисе ми одвојила,

И које сам тетошио, откад си их оставила.

Подижући туђе дворе, страћио сам цио вијек:

Са братом се рогљајући, а братећи крвопије,

На дједовој дједовини, не саградих тврду кулу,

Мрштим се на окутњицу, а чергарим у расулу,

Баштован за уродицу, што по мојој њиви сију,

Нареднији за чипчилук, но за нову хајдучију,

Рђа ми је преглодала, димискије и ханџаре,

А крвца се усирила – не допире у дамаре,

Напујдана новим мигом – џинга што се крсти шаком,

Куга људска, врати ли се, поново ћеш, српска мајко,

Рађат кћери – одалиске, и синове – јањичаре.