logo3

ВЕСЕЛИН П. ЏЕЛЕТОВИЋ ''​​​​​​​НЕ ХТЕ МАЈКА...''

Веселин П. Џелетовић

Рођен 1962, на по луле дувана од небеске Србије. Сањоходи између илузија и бди над Косметом. Члан је Удружења књижевника Србије и ИФЈ (Међународне федерације новинара). Председник је Удружења писаца "Поета". Виши научни сарадник Српске краљевске академије научника и уметника.

Објавио је следеће књиге:

Племенити витез од Космета – збирка поезије

Ех, Косово - збирка поезије

Лепоти твојој дариваћу риме - збирка поезије

Последњи српски цар Јован Ненад – историографска монографија

Чувари завичаја - роман

Ограма - збирка поезије

Орихалк и кристал Атлантиде - роман

Јован Ненад - Црни човек

Срби и свет – коаутор Радомир Смиљанић

Боемска поезија – коаутор Миленко Чуровић

Српско срце Јоханово – роман

Од Јасеновца до Олује – коаутор Радомир Смиљанић

Роман “Српско срце Јоханово” добитник је специјалног признања Академије "Иво Андрић", Високог интернационалног признања Академије "Иво Андрић" и Ордена Централне козачке војске Руске Федерације који је Веселину додељен као борцу за истину. Доживео је 13 издања (тренутно је у припреми 14) и преведен на енглески, руски, француски, немачки, македонски, словачки, јерменски, италијански и румунски језик. Тренутно је у припреми снимање светског играног филма по овом роману.

Веселин Џелетовић је добитник награде „Матија Бан“ коју Општина Чукарица додељује заслужним појединцима за допринос култури. Живи и ради у Београду.

НЕ ХТЕ МАЈКА...

Понекада ноћу, када клоне тело
из даљине завичај заболи
па дозове моје родно село
из сећања, ко да још постоји

Заборавим тада оне муке
све невоље, тешкоће и боли
па ми у сну саме крену руке
да загрле које срце воли

Отишли смо у вихору рата
јер погани тој не веровасмо
као слику, у оквиру врата,
урамљену, мајку остависмо

Не хте стара преко кућног прага
планину би лакше прескочила
неће нога лутати бестрага
кад би кућу своју оставила

Не хте поћи, није било силе
само рече: "Неће нико мене"
те су речи можда пресудиле,
ако крене знам да ће да свене

Испред куће махала нам дуго
као да је сузе сакривала
хтедох назад, хтедох моја туго,
али напред нејач је чекала

Већ сутрадан попалише село
и у њему све часне старине
не дадоше да видимо тело
јер га нема, већ шака прашине

Због тог ноћу често из сна скачем
јецам, ридам, будим се у зноју
па изнова неутешно плачем
што сам мајку оставио своју

Нема куће, нема ни огњишта
нестала су многа лица драга
избледеле и слике згаришта
само мајка још маше са прага