БОШКО БАРЈАКТАРОВИЋ ''ЗАКЛЕТВА''

 

БОШКО БАРЈАКТАРОВИЋ ''ЗАКЛЕТВА''

 

Заклео сам се оцу на гробу, уз пламен свеће

да, док сам жив, твоја ме брда видети неће,

ни реке планинске које низ стрмине гласно хуче.

Морадох згазити реч, јер срце за тобом пуче.

Заклео сам се мајци на одру, пред задње сате,

невести, на дан венчања док скупљах свате

брату Стевану помахниталом, кад чу да умрећу,

да Црну Гору, док живим, више видети нећу.

Не знадох да ли сам за одстрел потоњи или први,

кошуља на телу мом беше спремна за дуг крви,

па ипак, жеља да видим земљу свога порекла

беше јача од живота, и крви што је венама текла.

Не дадох камен крша који се свим срцем воли,

ни реку Калударску, Ћелије – где Богу се моли,

Тивран и Цмиљевицу са Јасиковцем планином

Беране варош фину са жилом куцавицом Лимом.

Ја никад издао нисам, о земљо моја јуначког зова,

још живим, сузом избрисан, с' рукама од окова.

Нема тог метка да мерит' се може стиском твојим

без тебе и Србства твога, ја као да не постојим.

Моја драга и ја, у сузама, држали смо се за руке

и народ мој дивни, у манастиру Светога Луке,

певали песме да један смо народ од исте крви

коме су Карађорђе, Миљанов Марко и Његош први.

Волим те, народе мој, као самога себе и више

на капи твојој четири С, ћирилицом се пише.

Нек пазе те острошке мошти од Светог Василија:

Србија и Црна Гора кршна, да једна су фамилија.