logo3

Боривоје Оровић

МОЈА ЗЕМЉА

Не познајем стране земље,
не вуче ме жеља за свјетлостима Париза,
чарима Азурне обале и Нице,
моје је срце заувијек везано
за звијезде нашег неба, за вјетар што хучи
Бријегом од пећине и малу кућу подно Главице.
Волио бих, можда, да видим бескрајна пространства Сибира,
да зими саоницама прођем тајгом,
да прошетам Црвеним тргом подно зидина старог Кремља,
али, најљепше се трўни под рукама,
најљепше мирише и има најљепше траве,
мој завичај и моја земља.
Кажу да је лијепо на Трафалгар скверу,
шетати обалом Темзр, слушати Биг-Бен,
гледати како пред Вестминстером краљевска гарда корача,
али, шта је то наспрам тишине сурог Кома,
звукова из катунâ, чектара овна предводника,
јардума и мириса пуољавог хљеба испод сача.
И Тесла се дивио Америци, љепотама Охаја и Колорада,
задивљен стао и укротио
Прелијепе водопаде силних Нијагара,
али, шта је то пред мирним виром
Гдје у буковом хладу мирује и самује
Са својом зеленом водом, кô сузом, моја Тара.
Не спорим да можда има љепших пејзажа,
сличног неба, звијездâ, травâ, бистрих вода,
да има богатијих народа и срећнијих људи,
али, нигдје не свиће тако умивена зора
И сунце се љерпше јави и заруди..
Зато не дам и свом снагом, браним
Да нзападни вјетрови све са собом носе,
не дам моје небо и хљеб испод сача,
не дам моје сунце и моје откосе.