logo3

Mилан Цимбаљевић

ЈЕФИМИЈА

Јефимију жалну, јецај стравних дана,
жалости ломише, ал' је не савише;
у општем црнилу слеже се да пише,
импулсира млада незацјелна рана.

Сестро измучена, куд ти мисли броде?
к просторима Драме, сви су драматични;
некрсти их робе, суровости вични,
невољнице крсне у стиднике воде.

У безнађу, тмини, тучних корачаја,
од мила к недрагу, у тражењу спаса,
с пртљажником вјере, без очајног гласа,
код српскога Кнеза нађе дом смираја.

За чин доброчинства, везом захвалности,
жицама из срца, Кнезу се одужи;
своме роду тако Божју љубав пружи.
Твоје име сија кроз дјела сталности.