logo3

ЈЕДНА УЛИЦА У БЕРАНАМА ДА БУДЕ ''ВЕЛИЧКИХ ЖРТАВА''

ЈЕДНА УЛИЦА У БЕРНАМА ДА БУДЕ ''ВЕЛИЧКИХ ЖРТАВА''

Савјету за давање предлога назива насеља, улица и тргова подржао је ницијативу за давање назива улици '' Величких жртава '' у иницијативи пише:

Поштовани,

Подносимо иницијативу да се једној од улица у Беранама да назив'' Величких жртава '', на начин што ће се назив дати улици која тренутно нема име, или ће се промијенити назив неке  од улица које носе назив по географском појму.

 

О б р а з л о ж е њ е

        Угушивањем устанка 17. јула 1941. године  на данашњем подручју плавске општине, нападом албанко-вулентарских снага из Плава и Гусиња  настала је бјежанија православног живља у правцу Полимља, а један број породица  склонио се у шумским збјеговима. Затечени житељи села  убијани су или одвођени у новоосновани балистички логор у   Плаву. Слуге окупатора, балисти и вулентари, на подмукао начин су похватали у Плаву и приградским селима  и свирепо стријељали на плавском православном гробљу, 17. и 18. јула, 35 родољуба православаца, чија је једина кривица била што су  Срби.

       Логор или Плавски затвор како су  га звали логораши био је у кући Вукоте Џудовића у центру Плава, а почео је са  мучењима логораша 17. јула 1941. године.  Кућа је била на три  спрата, испуњена  женама, дјевојкама и дјецом из Војног  Села, Метеха, Новшића, Г. Ржанице,  Велике, Ђуричке Ријеке  и Брезојевица. Број затвореника кретао се према изјавама логораша од 140 до 700 . Милка   Кнежевић из Новшића још за живота  је дала изјаву о логору. Издвојили смо само један инсерт њеног свједочења. „За првих 7 дана затвор су стражали „вулентари“ и за то вријеме нијесмо добијали храну. Док је била „турска“ стража изводили су дјевојке и жене да силују.  Неке жене су на сав глас позивале у помоћ са прозора зграде, али помоћи није било ниоткуда. У таквој ситуацији женама није ништа друго преостало него да  пођу у талијанску команду и затраже замјену стражара италијанским војницима. Као доказ повеле смо једну  силовану ђевојку на преглед код талијанских љекара и када су се они увјерили у истинитост наших оптужби, након 7 дана замјена је извршена. Од тада су логорашке биле поштеђене плавских силоватеља. Од хране прво су почели да дају неко покварено млијеко од биволица из конзерви, што је изазвало болест, најчешће пролив код дјеце и одраслих. Због глади, прљавштине у затвору  и болести почело је умирање дјеце. У току трајања затвора од 17. јула до 2. децембра 1941. године, колико се сјећам,  умрло је  око петнаесторо дјеце, седморо дјеце из Горње Ржанице, четворо из Велике и моје двоје дјеце из Новшића. Умирала су дјеца и из Војног Села и Ђуричке ријеке, али не знам број“.

      Монструозни покољ становништва Велике 28. Јула 1944. године  извршили су  из поменутих  дивизија балисти из Бујановца, Медвеђе, Урошевца, Гњилана и Качаника, међу којима је било балиста и вулентара из Плава, Гусиња и околине. 

      Да би покољ био што масовнији, непријатељ се послужио преваром.  Претходно је послао у мисију кроз Велику  свог војника, плаћеничког зликовца Саит-хоџу (Шахмановића) из Плава са дружином  да обавјијести мјештане да ће кроз Велику мирно  проћи војска и да нема опaсаности за породице које нађу у својим кућама, али кога не нађу  у кући, кућу ће му запалити, а кога нађу у шуми биће убијен.Како је војска  гладна,  потребно је само послужити храну. Међутим, ко је год повјеровао Саит-хоџи и дочекао са храном крвнике код куће, а њих је била апсолутна већина, био је брутално ликвидиран. Врло мали број се спасио бјекством у шуму и у кукурузе.

      Укупан број жртава величког покоља никада се неће утврдити. Списак  од 428 жртава, свирепо убијених за свега два сата покоља, није  коначан, И данас се проналазе имена жртава које нису на том списку. По њему, само у Велици, не рачунајући околна села, уморено је једанаесторо још некрштене и нерођене дјеце без имена и пет трудница. За навијек нестале су читаве породице.

      На Папратишту, код школе  подигнут је 28. јула 1984. године  мрамор жртвама овог злочина на коме стоји натпис књижевника Михаила Лалића, који гласи:

    „Нека се зна како зликовци из хитлеровских дивизија Скендербег и Принц Еуген 28. јула 1944. године  свирепом злобом усмртише 428 жена, дјеце и старица Велике и околине. Нека овај мрамор стоји жртвама на часни спомен, а убицама на срамоту“.

       О свирепости злочина довољно говоре два случаја драња дјеце, Томислава Вучетића и Мата Симоновића. Записано је свједочење  сестра Томиславова Душанке, која је преживјела покољ.   „Видјела сам кад су пали мртви моја мајка и брат Власто. Старијег брата Тома ухватили су, оборили и почели да живог деру. Ја сам тај тренутак искористила, побјегла у кукуруз и сакрила се. Из кукуруза сам чула Томов  јаук и молбу:“ Убијте ме како се људи убијају, а немојте ме драти као јарца“. Зликовци су били неумољиви. Тому су одрали кожу с лица,  а десну руку му сломили на три мјеста, те је тако умро у најтежим мукама“. Мученичку смрт Мата Симоновића и осталих чланова породице  отргао је од заборава   отац    Душан Симоновић записом у књизи Ватре са Комова.  „Наишла су три војника преко њиве. Из куће је изашла моја жена Милица. Почели су да је ударају пушкама. Један од њих ју је распорио бајонетом и дијете је испало из њене утробе, а друго дијете двогодишњег сина Милорада она је држала у наручју. Милица је пала... Ту су ми погинуле кћерке Зорка од 14 година, Крстиња од 8 . Потом су се  повратили и убили Мата објешеног о стаблу  шљиве“. каже се у образложењу предлага Српско историјско културно ''Никола Васојевић'' Беране